Човек који је први на радију изговорио чувену реченицу „Умро је друг Тито“

Жарко Обрачевић је завршио технички факултет, по звању је рудар. Његов први сусрет са Радио Београдом је био 1975, у емисији Николе Караклајића “ Вече уз радио”. Неколико година након тога пријавио се на конкурсу за спикера, у Радио Београду, и одмах је примљен. Први је добитник награде за лепоту говора “Радмиле Видак“. Његов глас је постао заштитни знак Радио Београда, мера доброг говора и језика

Колико се спикери данас разликују од спикера са којима сте Ви почињали?

Некада кад сам ја као клинац слушао Радио Београд, тада су уживо могли преко микрофона, да читају само званични спикери Радио Београда и Јосип Броз Тито је могао да се појави пред микрофоном овако уживо. Међутим са напретком технике када је постала потреба да се репортери јављају са терена, онда су се та врата мало одшкринула, и тако је језик почео мало, по мало да се квари, док није дошло до општег расула. Чињеница је да Радио Београд има лекторе, тако да захваљујући њима они упозоравају на грешке спикерске. У спикерској соби можемо да се конслутујемо са речницима, тамо постоје речници академије наука Матице српске, речници страних речи, то се увек користи. Ја после толико деценија рада, нисам увек сигуран. Није срамота отворити књигу, проверити. Сада је ситуација другачија, поготово са овим локалним радио станицама, који наравно немају средстава за запошљавање лектора, па говори како ко стигне. Али то су углавном Џубокс радији који пустају музику.

Радили сте велики број документарних емисија, да ли знате оквирно број тих емисија које сте одрадили?

Годину дана након што сам примљен за стално у радију, почели су да ме зову на телевизију за документарне емисије, информативне, образовне. За ових тридесет шест година, снимио сам седам ипо хиљада емисија, получасовних, једночасовних који су опет репризивали, тако да ме је имало некад и сувише на програмима. Сада се ситуација мало променила у телевизији, смањили су буџет, тако да за телевизију више не радим, не позивају ме.

Поред Миодрага Здравковића спикера Југословенске радио-телевизије, Ви сте имали прилике први да изговорите чувену реченицу „Умро је друг Тито“.

То је била недеља, сећам се и дана, 4. мај осамдесете године. Звали су ме из секретаријата да дођем у радио, постојала је екипа у којој сам био и ја, неко из те екипе је морао то да објави. Рекли су умро је Тито, ајде ти да објавиш то. Ја пошто сам хладнокрван могао сам да објавим то без неких проблема. Тако да смо сели у студио Драга Јонаш, моја колегиница чувена и ја. Све радио станице су се укључиле у Радио Београд. Ја сам то објавио у две реченице, а онда сам након хорске нумере имао читања, и читања једно сат и нешто, и то са телефакса који је имао оне рупице на папиру, па нема “ч“ и “ћ“, па скраћенице, требала је велика концентрација, али сам се ја ту јако добро снашао. Десетак минута након тога, пошто је телевизија мало спорији медиј, обајвио је то и врсни спикер, Миодраг Здравковић на телевизији.

Као представник класичне спикерске школе, колико често помажете млађим колегама?

Па могао бих и више, ја кад год сам на смени, и дан данас као пензионер, радим повремено. Не држим ја часове али сам увек спреман да помогнем, иако имам и сувише обавеза као пензионер на другим странама. Имам колегиницу која ради и са новинарима, и са спикерима тај посао. Тако да нисам баш ангажован претерано, можда кад ми се смање обавезе, можда ћу наставити са обуком.

Ваш глас је постао заштитни знак Радио Београда, симбол доброг и чистог говора, добили сте разне награде и одличја, шта сматрате круном своје каријере?

Награда за лепоту говора, “Радмила Видак“, ја сам је први добио. Жао ми је што то није сваке године, него тек је ове године додељена по други пут. Радмила Видак је лекторка била у телевизији Прва, нажалост покојна. Она је пре тога радила у радију, ја се ње сећам кад сам дошао као почетник. Она је седела код нас у спикерској соби, и свако ко је био пред микрофоном, било спикер, било новинар, она би га звала после код нас у собу, и онда би га решетала.

Од кога сте највише учили у Радио Београду и ко је био Ваш највећи критичар од старијих колега?

Како сам дошао тамо сви су ме прихватили врло добро, и ту су се нашли одмах да ми помогну и да ме упуте и у посао. Нормално да сам грешио. Драга Јонаш ми је највише помагала, често је остајала са мном на смени и помагала ми. Такође и колега Бора Коичић, нажалост сви су покојни. Они су били и подршка, а и критичари наравно.

Имате среће да сте рођени у Београду, шта мислите да ли бисте могли да постанете тако добар спикер да сте рођени у Источној или Јужној Србији ?

Мислим да је то мало теже, међутим пошто имам добро уво, као што сам већ рекао,и када бих се преселио у Београд, ја бих лако успео да се прешалтујем. Тако да мислим да мени то не би био велики проблем, али сигурно људима из унутрашњости где се не говори српским књижевним језиком, није лако да се пробију у овом послу спикерском.