Цигански краљ у беди

На тераси оближње продавнице у центру циганске махале, седи и разговара група старијих Рома, гасећи жеђ хладним пивом. У тренутку, причу им прекидају запрежна кола, која вуче стари коњ браон боје, а из кола излази Лила, цигански краљ из Књажевца. Страх и трепет свим Ромима. Човек у позним шездесетим, опасног погледа који лута унаоколо, у црвеној цветној кошуљи, браон панталонама и црним шесиром, седа за сто.
Радомир Павловић, звани Лила, цигански краљ у Књажевцу више од тридесет година. Човек који је поштован и цењен међу ромима. Лила је ауторитет у циганској махали. Док Лила седа за сто, поздрављају га људи са улице. „Сви ме овде гледају као власт, моја реч је увек последња.“ Додајући да му импонује титула коју носи, иако му живот нимало не личи на краљевски
„Како то обично бива код нас Rома, обичаји нам налажу да морамо да бирамо краља међу нама. Пре тридесетак година, на већу изабран сам да то будем ја. Од тада, ја одлучујем о свему, што се дешава у овом крају. Нико ме не зове по титули, сви ми се овде обрацају по надимку, Лила.“
На улици деца играју фудбал, лопта удара о стари плех, који су поставили уместо гола, свуда наоколо чује се дечја вриска. Босоноги, у патикама, у чарапама, ко је шта имао, тако је изашао на улицу. Лила гледајући у њих, присећа се свог детињства.
„Од детињстава сам желео да постанем краљ у махали, рођен сам у поштеној ромској породици, отац ме је читавог живота усмеравао да будем правичан. Током одрастања мој највећи узор био је мој први комшија кога су тада прозвали краљем, желео сам да ми се диве, да будем као он. Био сам дете, те је то у мојим очима било нешто велико, данас ми та титула само ласка, без да имам неке велике користи од ње.“

Преко пута продавнице, из велелепне наранџасте куће трешти ромска музика, а у дворишту се пече јагњад, док деца, трчкарају по дворишту.
„То су најбогатији међу нама, Ракићи, њихова деца живе у Немачкој, а овде су дошли на одмор, од кад су стигли, у њиховом дворишту је сваки дан славље. Иако су најбогатији, нико од њих није добио титулу краља, зато што се та титула не добија по богатству, или по знању, обзиром да смо ми роми познати по томе да нам школа није јача страна, већ по праведности и способности.“
Већина рома, одлази у иностранство, зиве на социјалном, раде различите послове да би стекли и изградили своје велелепне куће у Србији, то није случај и са Радомиром. Он је одлучио да живи у својој жемљи, иако је имао много понуда да код родбине и пријатеља оде у иностранство.
„Имао сам прилике да одем да живим у Аустрији, али нисам. Било је друго време имао сам пара довољно, па никада нисам имао потребе да жудим за нечим више. Од млађих дана ја сам представљао страх и трепет за све, носио сам козне мантиле, злато, имао сам белог коња,био сам појава овде. Иначе нама ромима су четири ствари у крви а то су: коњи, злато, орује и музика. Свака традиционална ромска породица мора да има коња, јер је он симбол моћи, снаге, и слободе. Злато, ми волимо да се китимо златом, јер у томе лези велико богатство, оно не губи цену, и увек нам је на дохват руке. Оружје и музика, су повезани јако, јер се код нас често славља завршавају тучом, просто смо такви, имплусивни, још уколико се попије, ту се често потегне и за оружјем. Била је скоро ситуација, у којој је дошло до масовне туче, коју чак ни полиција није успела да спречи, дошао сам и продрао се, сви су стали, а туча је прекинута. Ја сам им овде власт.“
Пажњу му скреце босонога девојцица која претрчава улицу, Лила скаче са столице и узима девојчицу у наручје, и по први пут у току разговора се осмехује, показивајући своје изразито беле зубе. Говори девојчици нешто на ромском, дајући јој из џепа бомбону.
„Ово је моја најмађа унука, Сабрина, она има само четири година, поред ње имам још осморо унучади и троје деце, које сам добио са мојој Ружом. Ми смо у браку већ 49 година, а на лето правићемо златну свадбу. Она се удала за мене када је имала само 15 година, била је то љубав на први поглед. Карактеристично за нас роме је то што се јако малди женимо. Тако да многи бракови и не опстају.“
Лила, има титулу краља, али његов живот како он сам каже није ни налик краљевском, не живи у велелепном дворцу, нема послугу, нема злата. Једино што има је породица, мала пристојна кућа и пуно двориште деце, свог коња, један прстен на руци и посао који воли.
„Радим на вашарима и пијацама, продајем коње које купујем по набавној цени, а често и половне ствари. Волим овај посао, јер сам у сталном контакту са људима, људи ме воле и никада нисам осетио дискриминацију зато што сам Ром. Од овог посла може добро да се заради, али није увек стална зарада, има дана када не продамо ништа, па немамо ни за хлеб. Ја се трдим да буде што мање тих дана, па због тога вредно радим, не стајем. “