Језиви споменик културе у Нишу

Јединствен споменик ослободилачких ратова у Србији. Некада ван насеља, поред Цариградског друма, а сада на Булевару Др Зорана Ђинђића.
Ћеле кула је подигнута од лобања погинулих Срба у бици на Чегру код Ниша 31. маја 1809. године. Изграђена је већ крајем лета исте године, на иницијативу свирепог Хуршид паше, тадашњег заповедника Ниша, касније великог везира. На Чегру у бици и експлозији складишта барута, у који је пуцао Стеван Синђелић и дигао у ваздух своју и барем дупло већу турску војску. Паша је наредио да се скупе главе погинулих српских војника на Чегру, и од тих глава сазидају кулу која ће представљати вечиту претњу и опомену Србима.
Овај страшан споменик сазидан је на путу за Цариград као опомена онима који дижу буну против Турског царства. Из половине 19. века постоји запис да је кула четвороугаона, висине 4,5 метара ширине и дужине по 4 метара и да се на све четири стране куле налази укупно 56 редова, у сваком реду по 17 лобања што је укупно износило 952 лобање. Временом је већи део лобања нестао или је оштећен, тако да је данас у кули остало свега 56 лобања.
Ћеле кула, споменик културе који је од изузетног значаја за Републику Србију.
Уласком у парк, пролажи се кроз високу капију. На први поглед могу се видети клупице поређане унаоколо, које су смештене испод великих, старих липа. У парку велика група деце школског узраста са професорима, стоје помно слушајући водича.
Од самог уласка на капију, десно налази се споменик са бистом Стевана Синђелића, на коме стоји цитат „Намерниче стани Чегру се окрени, нека остану теби у вечну успомену јунаци са Чегра, слободе творци, Синђелић Стеван и његови борци.“ Неколико метара право, поплочаном стазом долази се до велике беле грађевине. Грађевина јако подсећа на цркву, са великим крстом на врху и дрвеним вратима. Чује се шкрипање масивних дрвених врата, отварају се, прва слика која нам се приказује пред очима је слика зазиданих костурских глава. У згради се налази кула која садржи четири бочна зида, у грубо набацаном малтеру утискиване су лобање српских војника, у 14 редова по 17 глава на четири зида. Да нас подсећају и опомињу на цену коју је платила наша војска..
Данас ова кула преставља музејски објекат, а улазак се плаћа скромном улазницом од 100 динара. Тренутно овде има 56 лобања и мноштво празних рупатим. У тим рупама некада су се налазиле остале лобање, али када су породице погинулих сазнале за то, долазиле су кришом у току ноћи и вадили из зидина и сахрањивали. Већина је уништена од временских непогода јер је Ћеле кула била много година на отвореном, не заштићена, све док 1892. није подигнута капела изнад ње. Према предању забележено је како су Турци вршили припреме за изградњу куле од лобања. Главе српских војника које се налазе на кули, прикупљене су, а Хуршид паша је наредио да да им се одере кожа, па да се лобање узидају у кулу, а коже напуне памуком и пошаљу у Цариград као доказ да је су у битци страдали и Срби.
Све лобање наизглед су исте, пажњу скреће једна која је постављена посебно од свих осталих. Та издвојена лобања се претпоставља да је припадала Стевану Синђелићу. Поред ње која се налази у стакленој кутији, налази се биста са његовим ликом. Некада се та његова лобања налазила на врху Ћеле куле, данас има своје почасно место. У целој просторији на зидовима, налазе се списи и цитати, угравирани на црним плочама.
Унутар капеле простор је светао, бели зидови су унаоколо, а у средини је кула, осећања која кула изазива умеју да буду врло јака, па неки савет је да не мора бас свако да присуствује овом страшном споменику културе. Немогуће је крочити у ову грађевину, а осати равнодушан, без узбурканих емоција. Људи заборављају како се некада гинуло за слободу, али ту су овакви споменици да нас подсете ко је заслужан за то што смо ми данас овде.