Интервју недеље

Несташни дечко српске књижевности

29. октобар 2015.
Милица Крчевинац

Марко Видојковић је савремени српски писац, који је до сада објавио осам књига. Прославио се романом „Канџе“ за који је добио награде „Златни бестселер“ и „Кочићево перо“. Необичним и несвакидашњим књижевним стилом описао је студентске протесте и побуну против режима 1996/97. године из угла студента треће године права. Снажан утицај на његово писање имао је Чарлс Буковски, који је, како наводи Видојковић својим ликом и делом једна велика учионица за сваког уметника. Марко Видојковић се нерадо присећа како је било бити клинац деведесетих година, студирајући и кријући се од војних позивара и идући на протесте. „Несташни дечко српске књижевности“ открива како се јунак његовог романа „Уредник“ снашао у околностима у које га је ставио.

ЗАТВОР ПОЛУОТВОРЕНОГ ТИПА

Почео је да пише ’98.године, на трећој години факултета, када је имао и прву озбиљну кризу идентитета, јер како каже такве ствари обично и доводе до уметности. „Живети у оно доба је значило неку врсту живота као у зоолошком врту – није чак ни то, јер те нико и не гледа, као неки затвор полуотвореног типа. Окидач за почетак писања је било то што је моја најдужа, заправо једина права веза нашла новог фарјера и ја сам имао мушко предубеђење да је после тога потоп.“

Првобитно је писао оловком и хемијском у мајчин роковник са посла. Прича да су му прве приче биле ужасне по квалитету и да сама тежња за писањем није била довољна. „Фора је да нађеш свој стил. Није довољна ни само жеља, ни само патња, ни осећај, ја сам мислио да талента ни немам. Испоставило се да таленат за писање у мом случају чучи у дактилографији. Кад се прескочи мозак, који обично кочи реченицу и све што ваља у писању и кад се брзином својих десет прстију убациш у неку сцену коју описујеш – ту изађе одједном таленат.“

Сматра да није дошло до промене система он са својим речником и ставом не би имао шта да тражи у Србији, и да би вероватно побегао из земље као већина, прао негде судове и дигао руке од писања. „Први роман „Плес ситних демона“ објављен је 2001.године непосредно после пада Милошевића. „Са првим уздасима слободе почео сам да објављујем књиге.“

ОД ПРАВНИКА ДО ПИСЦА

На другој години средње школе међу књигама оца свога друга нашао је и прочитао дело „Блудни син“ Чарлса Буковског. „Кад отвориш књигу и видиш да неко говори твојим језиком, видиш да неки тамо Чарлс Буковски који је перципиран као безобразни матори перверзњак није то, већ изузетно осетљив човек који је одрастао на улици, па има комбинацију уличарског и велеградског одгоја.“

Истиче да је Буковски писао у много горим условима него он и да су његове књиге живи доказ да човек ако одлучи може од поштара да постане писац. Видојковић је живи доказ да од правника може постати писац.

ЗВАЛИ СУ ГА „СЕЛИНЏЕР СА ПАЛИЛУЛЕ“ И „СРПСКИ БУКОВСКИ“, А САДА ЈЕ „НЕСТАШНИ ДЕЧКО СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ“

Иако по свом експлицитном, суровом и бунтовном књижевном изразу његова књижевност подсећа на књижевност  Буковског, па чак и Селинџера, сматра да је у своја дела убацио и симболику. „Канџе су комплетан симбол бављења политиком. Једино што ми је заједничко са Буковским је то што умемо да будемо вулгарни и умемо да будемо брутални. Млади људи морају да буду строги према себи, они морају да надмаше онога ко им је узор. Као што се мени свидело што Буковски пише реалистично, ја сам то из мог угла надмашио тако што сам убацио симболику.“

Видојковић пише по својим правилима, искрено и директно. Са романом „Уредник“ добио је и нов надимак. „Сад сам несташни дечко српске књижевности. Добро је да сам четрнаест година после прве књиге и даље дечко. Несташан – усудио бих се да кажем можда и једини.“

Видојковић сматра да је дигитализација уништила младе писце и њихову потрагу за сопственим стилом и да многи одустају и пре него што добију шансу. „Много мање улагати труда у теорију, а много више уложити труда у иновацију, то је оно што нам фали. Ја сам имао прилике да проживим и посведочим у аналогном и у дигиталном времену. Тврдим да је у  дигиталном времену много теже доћи до изражаја.“

МОЈЕ КЊИГЕ СУ ОГЛЕДАЛО МОЈЕ ДУШЕ

Када пише роман или причу то ради из потребе да избаци нешто из себе. Презире лицемерје, воли да буде директан и у његовим књигама има доста употребе дроге, секса и ироније према друштву. „Моји су се развели кад је мени било 14, 15 година, па сам се нашао у ситуацији да будем са много мање контроле и са много мало година у много лудој земљи. Нико није могао имати контролу нада мном, тако да сам ја са 14, 15 година могао већ самостално да одлучим да ли ћу да шмрчем хероин или да пијем.“

Када пише књигу једино мерило је да читаоцима измами осмех и не осећа се одговорним за утицај на њихову свест. „Свако од нас се роди са одређеном душом и та душа вапи за нечим и то се често мења током живота. Моје књиге су огледало моје душе и ако неко у том огледалу моје душе препозна себе то значи да смо слични. Ако је неко склон разврату њему неће требати књиге Марка Видојковића.“

ДОБА БЕЗ ХЕРОЈА

Радња најновијег романа „Уредник“ је смештена у 2006.годину. Главни јунак романа је Марко Краљевић, писац и уредник часописа „Биг бој“, који одлази на међународну конференцију у Лас Вегас на најлуђе путовање живота. „Марко Краљевић се снашао као потпуни аматер, јер када некога са именом и презименом народног јунака бациш у контекст анти-хероја у доба без хероја, онда он може да се снађе као аматер.“

„Уредник“ је прва Видојковићева књига издавачке куће „Лагуна“. Задовољан је досадашњом сарадњом и коментарима читалаца. „Они који раде негде и који су запослени падају у депресију после читања књиге, а видим да је младима, које тек чека пакао запослења, јако весела.“ „Уредник“ се преводи на енглески језик. „Превод може да пали само ако је тема довољно општа и велика. Није баш свако ишао у Лас Вегас и правио лом о туђем трошку.“

НАЈВЕЋУ НАГРАДУ САМ ВЕЋ ДОБИО

Марко Видојковић је за свој књижевни рад награђиван неколико пута. За роман „Канџе“ добио је награде „Златни бестселер“ и „Кочићево перо“, а за роман „Све црвенкапе су исте“ је добио Виталову награду „Златни сунцокрет“. Каже да сада прижељкује формалне награде које доносе највише новца јер другу мотивацију нема. „Једно је имати 14, 15 година у 2005/06 а друго имати 14, 15 година у 2014/2015. И један и други примерак људског бића читају моје књиге – то је највећа награда коју писац може да добије.“

Следећи роман који буде писао има већ завршен у глави и за њега потписан уговор. „У следећем роману ћу се бавити нечим сасвим десетим. Знам да неће бити секса, дроге и рокенрола, али то ваљда тако иде с годинама“.