Интервју недеље

САМОСТАЛАН ИЗЛАЗАК ИЗ НАСИЉА – ПРЕВЕЛИКО ОЧЕКИВАЊЕ ОД ЖРТАВА

23. децембар 2015.
Милица Крчевинац

Аутономни женски центар(АЖЦ) је женска невладина организација основана 1993.године. АЖЦ се више од 20 година бори за бољи законодавни оквир, побољшање праксе у поступању државних институција и унапређењу права жртава у области насиља према женама. Ове године је за свој рад  добиo ,,Награду за допринос унапређења права жртава“ од Виктинолошког друштва Србије. Координаторка консултантског тима АЖЦ-а Данијела Пешић говори о неповерењу жена према институцијама и истиче да је ,,недостатак ефикасне међуинституционалне сарадње узрок непријављивања насиља“.

Како подстакнути јавност, тј.људе око нас да активније реагују на насиље које не утиче директно на њих, али се дешава у њиховој непосредној близини?

Суштинско питање је да шира, али и стручна јавност препозна озбиљност овог проблема и његове последице на децу и друге особе изложене насиљу. Томе свакако највише могу допринети медији и јавне кампање, али једино ако промене приступ у извештавању о насиљу према женама, тако да то искључује сензационализам и кршење људских права оних о којима извештавају. Емитујући реалитy програме и не реагујући на адекватан начин на насиље које се дешава у јавном животу, медији у великој мери доприносе релативизацији проблема насиља према женама.

 Постоји велики број жена које не желе да признају да су претрпеле или трпе насиље. Како им успешно прићи, показати и уверити их да не треба да трпе било који облик насиља?

 
Пре свега, важно је послати поруку свакој жени да је насиље неприхватљиво и законом кажњиво дело, те да насиље није њихова кривица, већ насилникова. Уз то, нужно је да им се укаже на надлежности служби које делују у области заштите од насиља у породици, како би знале коме могу да се обрате и шта могу да остваре од права и услуга подршке. Дакле, кључно је да жене имају прецизне и тачне информације о својим правима и могућностима за заштиту од насиља.

Који је највећи институционални недостатак због којег жене ретко пријављују насиље, а често и када пријаве врло брзо одустају од тужбе и даљег поступка?

Истраживања показују да је изражено неповерење жена у институције генерално, пре свега, зато што уочавају да је блага казнена политика у односу на учиниоце насиља у породици и да судски поступци трају јако дуго. Сазнања из медија о случајевима насиља, такође, доприносе томе да се жене тешко одлучују да пријаве насиље. Кључни узрок за такво стање представља недостатак систематске и ефикасне међуинституционалне сарадње, која би подразумевала редовну размену информација између служби, планирање мера за заштиту од насиља, као и заједничко праћење ефеката предузетих мера. Свакако, жене (неретко) одустају од пријаве и/или мењају исказ због карактеристика самог феномена насиља према женама у партнерском односу.

У којој мери је чињеница да је веома мали број жртава спреман да говори о личном  искуству са насиљем последица институционалног система? На који начин би се могло побољшати функционисање институција надлежних за ову област?

Имајући у виду да је генерално тешко јавно говорити о личним (интимним) искуствима, разумљиво је да жене са искуством насиља не желе да говоре о свом искуству са насиљем. Неки од узрока су стид, страх од осуде околине, осећај кривице и одговорности за насиље које трпи (чему насилник успешно доприноси, пребацујући одговорност за све на жртву). Функционисање институција најбоље је побољшати систематским праћењем и проценом ефеката њиховог рада, те адекватним награђивањем и санкционисањем поступајућих службеника/-ца, што се још увек не примењује у Републици Србији.

Будући да се грађани често обраћају полицији и центру за социјални рад, да ли занемарују улогу суда и тужилаштва?

 Сасвим је у реду што се обраћају (углавном) полицији и (нешто мање) центру за социјални рад, с обзиром на то да су у питању две службе које имају значајна овлашћења када је у питању заштита од насиља у породици. Могуће је да би могли у већој мери и директније да се обраћају тужилаштву и на тај начин више користе ресурсе ове институције.

Предат је законски предлог да се након пријаве насиља, насилник удаљи из куће на 14 дана, како би жена имала времена да размисли о свему И буде безбедна. Уколико буде усвојен, које највидљивије резултате можемо очекивати?

За сада је извесно да овај предлог неће бити усвојен у скоријој будућности, с обзиром на показан недостатак политичке воље за то. Уколико би се то ипак догодило, изрицање оваквих мера учиниоцима насиља омогућило би хитну заштиту женама жртвама насиља, у смислу ургентног раздвајања од насилника и могућности да донесу одлуке о свом и животу своје деце, као и о потенцијалном покретању судских поступака за заштиту од насиља. Један од главних исхода усвајања хитних мера заштите било би померање тежишта и очекивања да напусте стан/кућу и мењају своје окружење са жртве на учиниоца, чиме би била укинута једна од бројних неправди према женама жртвама насиља и њиховој деци.

АЖЦ је крајем октобра ове године организовао трећу по реду међународну конференцију под називом ,,Примена Конвенције Савета Европе против насиља према женама – две године од њеног ратификовања у РС“. Да ли је у пракси дошло до реалних промена у животима жена са искуством насиља, након усвајања Конвенције?

Не, посебно имајући у виду да држава Србија ништа није предузела на промени стања у овој области и усклађивању законодавства са Конвенцијом од њеног усвајања.

Да ли планирате покретање неког новог пројекта или иницијативе за јос неки предлог закона ради боље заштите жртава и њихових права?

Аутономни женски центар редовно прати политике у области заштите од насиља и предлаже одговарајуће измене и/или допуне, а још увек су актуелни сви предлози АЖЦ-а за измене неких закона (нпр. Кривичног законика, Закона о полицији), с обзиром на то да ниједан није усвојен.

Коју поруку поручују држава и њени органи женама жртвама насиља, а коју медији?

Верујем да је одговор на ово питање садржан у већини претходних. И једни и други имају превелика очекивања од жена жртава насиља у смислу (самосталног) изласка из насиља, при чему неретко пребацују одговорност за насиље коме су изложене на саме жртве.