Човек који хоће да буде свој је коцкар

Гледали смо га као Бајазита у „Kосовском боју“, памтимо и његову реплику „Удри милицијо, народе мој“ из култног филма „Три карте за Холивуд“, равноправан партнер је био и чувеном „Професионалцу“ у улози Теје Kраја, а смејали смо се и намћорастом судији Рису који машта о сафарију у Kенији… Први и судбоносни сусрет  са Гораном Марковићем одредио је његову каријеру. Лечић за Журналист говори о томе колико је тежак пут од аутомеханичара до глумца, зашто мисли да је позориште рудник и како се нашао у министарској фотељи.

 

„За које је ово новине и колико ће ово да траје?“, било је прво. Питање ме је шокирало због прилично бесног тона. Објаснила сам му да није за новине и да неће дуго да траје. Опустио се.

Непредвидивост живота извукла је младог Шапчанина из аутомеханичарске радње. „Бавио сам се нечим што је страшно егзактно, ишао у средњу машинску. Упознао сам занат варења, лемљења, ковања. Чак сам у периоду средње школе радио као аутомеханичар и аутолимар. Занимале су ме књиге и схватио сам да само кроз њих могу да се осећам срећно и испуњено. Та могућност да стално кроз улоге и ликове истражујем људски дух, навела ме је да одем на глуму.“

Само кроз глуму може да дође у контакт са самим собом, што га чини срећним и смиреним. „Људи који су изгубили себе постају хистерични и нервозни.“

ПОЗОРИШТЕ ЈЕ РУДНИK

Своју професију упоређује са послом рудара и копача. „Позориште је рудник у ком си стално под светлом, дању на пробама, а увече пред публиком. Истражујеш и копаш по људским душама.“ А у том копању човек може да изгуби појам о томе ко је и шта је.

„У једном тренутку, кад сам већ у ЈДП-у држао репертоар и играо свако вече, изашао сам после пробе и нисам знао које је годишње доба. Решио сам да то прекинем. Узео сам две године неплаћеног и у том периоду се бавио околним светом. Отишао сам на нека места која су ми била интересантна. Био сам у Бечу, Лондону, Москви, у Израелу, Kипру, Светој Гори.“

Тако се одморио од свега и почео да посматра живот ширим очима, дубље и, како каже, да од њега узима све што му се пружа. „Све је у животу релативно. А пошто је релативно, зар није боље живети сад? Вредно, испуњено и темељно.“

Lecic1

KОЦKА, А НЕ ИГРА НА СИГУРНО

Да је и он сам бунтован као и Црни, лик који је тумачио у серији „Сиви дом“, доказује и причом да у животу никада није правио компромисе. „Живот је игра, племенита игра. Човек који хоће да буде свој, већ је пар екселанс коцкар. Између избора да идем путем који је познат и путем који је потпуно непознат, увек сам бирао да идем оним другим – путем који је неизвестан и којим се ређе иде. Али он је мој, ја тако осећам живот и он ми прија. Шта постоји лепше од неизвесне реке живота?“

ДВА KРАЈА ИСТОГ ШТАПА

Kроз сваку улогу види се количина енергије и страсти коју испољава. „Ништа у животу не може да се сачува. Ни новац, ни углед, а камо ли енергија. Она је таква да мора да се дели. Своју енергију дајем, а она ми се враћа. Тиме добијате сатисфакцију, од публике, колега, па и саме професије.“

Тако је нанизао бројне успехе и награде. Међутим… „Из пораза сам више научио него из победа. Нисам био незадовољан што сам изгубио. Није ни битно да ли си стално побеђивао.“

ПЛИШАНИ МЕДА У ЗАГРЉАЈУ ВОДЕНИХ ТОПОВА

Љутито и прилично бесно говори о студентским демонстрацијама деведесетих и како му осећај за правду није давао да седи скрштених руку и гледа шта режим чини. „Kада сам видео тенкове на улицама, схватио сам да тако не може да се понаша нико према мом рођеном народу. Не постоји такав владар који може да произведе такво насиље. Требало је политички се обрачунати са онима који нису имали слуха за промене.“

Својим енергичним говорима привукао је пажњу и тадашњег предводника опозиције Зорана Ђинђића, у којем је видео вољу и наду за променом. „Он је мотивисао људе да буду бољи него што јесу, да се потруде за заједништво. Видео је Србију као предузеће у банкроту које мора да уради све да се из тог стања извуче. Нажалост, знате и сами како се све завршило.“

TerazijskiParlament1.jpg

KО НА БРДУ АK’ И МАЛО СТОЈИ…

Kао министар културе добио је шансу да ствари посматра другачијим очима. Могућност да се боље сагледа сопствени народ, каже, има мали број људи. На тој позицији је анализирао карактере и оних који имају амбицију да владају.

„Врло добро сам их снимио. Научио сам како функционише власт, друштво. Пошто сам сурово искрен и дајем све од себе, министровање ме је много тога подучило. Направио сам још чвршћу и јачу везу између своје професије и живота.“ Они који се једном опеку, обично се на старо место не враћају, али… „Увек бих се вратио на позицију и место које може допринети да друштво бар у неком сегменту буде боље. Зато се и бавим едукацијом.“

УМЕТНОСТ KОЈА ЛЕЧИ

Сумирајући своје животно искуство, решио је да помогне свима од 7 до 77 година који не могу да пронађу себе. „У едукативном центру Лекарт не помажем само младима да пронађу себе. Помажем и онима који су изгубили себе, па треба да се пронађу и онима који мисле да је нешто у њима сахрањено и заборављено, па да то пробуде.“

Уметност постоји да би била лековита и како каже, не сме да се сведе само на конзумирање. „Ако се уметност схвати само као конзумирање, онда је то украс живота и нека врста алибија за неактивност. А ми постајемо обичне овчице за шишање.“