Садашња власт је гладна за медијима

Некадашња професорка Факултета политичких наука и добитница награде „Освајање слободе“ 2007. године Лила Радоњић за Журналист говори о актуелној ситуацији у медијима, о задацима новинара и њиховој позицији сада, али и о односу политичара према медијима. „Ако сте новинар, онда постоји то и то правило, ако нисте, боље идите у неке друге службе и покушајте да тако остварите каријеру“, поручује Радоњићева.

Према медијском закону из 2014. године обавеза државе је била да изађе из власништва у медијима, па самим тим и да приватизује новинску агенцију „Танjуг“. Да ли је држава могла да приступи другачије како би 72 године стара агенција наставила да постоји?

Наравно да је држава могла дргачије да поступи, али мене највише брине чињеница која се појављује ових дана, коју пласирају многи медији, а то је да је премијер рекао да треба искористити опрему и људе и направити нови „Танjуг“, па макар био он и приватни. Мени то изгледа као нека врста замене за постојећи „Танjуг“, која може да буде много опаснија, условно речено, што се тиче утицаја политике на такву институцију.

Колико је остварива таква идеја?

Мислим да је остварива јер лако може да се нађе начин да се региструје приватна фирма на пример „Танjуг два“, да у тој фирми остану они који су подобни, да се искористи техника и тако даље… И да „Танjуг два“ настави тамо где је стао и да се после финансира од пројеката.

Неколико дана пре гашења „Танjуга“ државни секретар Саша Мирковић је рекао да су нашем тржишту довољне две агенције. Како коментаришете ту изјаву?

Тржиште је тржиште – или га има или га нема. То је као кад би неко изјавио да је српском тржишту довољно да има две пекаре или два сервиса нечега итд. Тржиште трпи велики број учесника ако преживљавају. Ако не преживљавају, тржишта и нема. Или си за тржиште или ниси. Досад је „Танjуг“ био повлашћен у односу на „Бету“ и „Фонет“. Сада би ред био да се сви такмиче под истим условима, али ја не видим да ће бити таквих услова.

„Студио Б“ је први пут приватизован 1990. године по закону Анте Марковића, а деоничари сте постали Ви и неколицина запослених. „Студио Б“ је затим пре неколико месеци поново продат. Шта ви сада очекујете од нових власника?

Практично су ови нови власници купили „Студио Б“ не рачунајући на то да смо то ми већ једном урадили по законима који су тада важили у земљи. Ми, стари деоничари, који смо купили акције средствима која смо донели од куће, на суду тражимо да нам се ревалоризована вредност тих средстава врати или приватизовани део којим ми располажемо.

Како тече цео процес?

У новембру чекамо још један чин у суду и верујемо да ће на крају право победити. Не правда – него право. Ако то не будемо успели у овој земљи, ми ћемо ићи у Стразбур који има много мање заинтересован однос према одређеним актерима него наши судови.

Србија доста новца добија из ЕУ, па тако они често финансирају и одређене новинарске пројекте. Зашто су у неколико ситуација ти медији називани страним плаћеницима? Зашто постоји такав однос према медијима?

Зато што су медији критичари власти, а сваки покушај да се та критика сузбије, завршава се наводима да је реч о издајничким медијима који су плаћени из иностранства и слично. Медији конкуришу на јавне конкурсе, они су отворени за сваког и свако ко понуди добар пројекат може да добије средства и да их потроши на адекватан начин, а не да их стави у своји џеп. Уверена сам да је помоћ медијима, коју ЕУ и други дају, драгоцена и да многи медији без те помоћи не би опстали. 

Зашто политичари имају потребу дa критикују медије, а да истовремено жуде да буду окружени тим медијима, одржавају конференције које ће бити телевизијски преношене?

Очигледно да код данашње гарнитуре постоји глад за медијима која превазилази сваку меру доброг укуса, а да не говоримо о потреби. Поред тога, премијер није крио своју чежњу да га људи воле и да без обзира на подршку коју има на политичкој мапи Србије, и даље инсистира на томе да буде омиљен у свакој кући. Критику тешко подноси и мислим да је то разлог што тако често полемише са медијима, напада новинаре, понекад и поименце, што може бити и прилично опасно кад се медији на тај начин прозивају.

Како медији и новинари на то да одговоре?

Медији треба да раде свој посао, премијер свој посао. Посао медија је да у име народа, својих читалаца и гледалаца преслишавају власт. Њихов посао није да буду микрофон преко кога ће политичари држати говоре и рецитовати своје пароле, него су ту да открију информације које баш неко покушава да сакрије од грађана, да обавести грађане о томе шта се дешава, зашто се дешава. Политичари су на то увек осетљиви, а новинари морају да буду упорни у одбрани своје професије и свог задатка.

Јесу ли они довољно упорни у томе?

Наравно да нису. Данас врло често егзистенцијално зависите од одлуке неког политичара. Подаци говоре да скоро 1.000 новинара може да очекује да остане без посла. Мислим да људи с правом стрепе шта ће их чекати ако покажу да имају став и право на став. Ја сам за то да новинари морају да се држе својих професионалних, етичких стандарда па по цену неких озбиљних последица. Није лако остати без посла, дешавало се то и нама. Остајали смо без посла уверени да чинимо праву ствар и за новинарство и за себе лично.

До које границе могу да иду новинари како би сачували егзистенцију?

Ни до једне границе. Или сте новинар или нисте новинар. Новинар не сме да се упушта у те прљаве послове и да буде нека врста играчке у рукама оних који креирају жуту атмосферу у Србији данас. Ако сте новинар, онда постоји то и то правило. Ако нисте, боље идите у неке друге службе и покушајте да тамо остварите каријеру.

Споменули сте да новинари морају да се држе својих стандарда по цену и озбиљних последица. Како да новинари истрају уз, како сте рекли, притиске политичара, уредника?

Ствар је увек личног избора. Ја се увек питам како се осећа неки млад новинар, који на телевизији „Пинк“ чита она страшна писма власника Жељка Митровића. Да ли има снаге да одбије да то чита? Има много примера да су новинари одбијали да читају туђе написане текстове. Моја порука је да новинар увек има право на побуну против такве машинерије која од њега тражи нешто што није у складу ни са професионалним ни са етичким стандардима. Та новинарска побуна мора да има подршку јавности.

Шта недостаје да би се таква побуна остварила?

Недостаје и професионално знање. Има људи који пристају да буду држачи микрофона, који оду на конференцију за штампу и не питају ништа, који не знају да напишу вест и не знају шта је шта и зашто се нешто дешава. Важно им је да се сликају и да раде посао без обзира на незнање, стандарде, етику, морал…