Немоћна Европа

Бебе углавном проходају око прве године, неке мало раније, неке не можете натерати да ходају самостално. И увек су ти први кораци прилично климави – деца се придржавају за мамину сукњу, татине панталоне… Баш се тако у претходној години понашала и Европска унија – климаво и врло нестабилно а све због мигрантске кризе, aли и успона деснице. То би све било у реду да је Унија млада, тек заснована тековина, без животног искуства, па бих онда и могла да узмем у обзир ту несигурност.

Tакво стање подстакнуто вишегодишњом апатијом грађана за политику ЕУ, коју, иначе, оцењују као приличну далеку, постало је права одскочна даска за европске конзервативце. Британија жели да напусти Унију, Марин ле Пен у Француској каже све оно што многи мисле а не смеју да изговоре, Орбан поставља жице, Слободарска партија у Аустрији у октобру однела велику победу… Низ је дугачак.

Дејвид Камерон се већ дуже време бори да са плећа своје земље скине финансијско бреме које носи чланство у “великој породици”. Преговара, попушта, затеже, прети референдумом о изласку из Уније, а извештаји европских агенција наводе да је британски конзервативац задовољан тренутним током ствари. Попут тинејџера у строгој породици ипак успева да натенане добије оно што му иде у прилог.

Пољска је у 2015. добила нову, конзервативну владу, на чије је чело после Еве Копач дошла поново жена – Беата Шидло из странке Право и Правда. Мало пре него што је 31. 12. откуцала поноћ, Пољаци су изгласали нови закон који владу овлашћује да директно поставља директоре јавних медија. Европи се ово није свидело, те је Европска комисија ово жестоко осудила. За сада, чини се, без већег успеха јер су власти у Варшави решене да медије ставе под контролом. Нови глас у јеку натпевавања о томе ко има слободније медије и ко би то тек требало да постане.

“Француска је у рату”, рекао је шеф државе Франсоа Оланд дан после терористичког напада у Паризу и погибије више од 120 људи. Убрзо су се “рату” прикључиле и остале државе, па су се и Британци прикључили коалицији за борбу против џихадиста у Сирији, Немци послали борбене авионе “торнадо”. Француску је после тога сачекао још један изазов – регионални избори. Лидерка десничарског Националног фронта Марин ле Пен постала је још гласнија, популарност јој је нагло скочила и у првом кругу избора била је за остале кандидате најнепријатније изненађење јер је покупила много више гласова него што се очекивало. Ипак, у другом кругу није испунила очекивања, али је њена странка побрала више симпатизера више него икада.

Виктор Орбан – политичар чије је име, можда, и највише пута у 2015. изговарано са негативном конотацијом. “Фашиста”, говорили су једни. “Нећемо му дозволити да руши демократију”, викали су други. Трећи су га са неверицом посматрали и питали се како је могуће да Европа у 21. веку може да буде опасана жицом. Ни та песма није дуго трајала, с обзиром на то да је исти модел ускоро применила и Хрватска, па Словенија, Аустрија… У септембру бука и галама, а после месец дана исти ти су питали где и колико кошта извикана “жилет жица”!

Аустријанци су добили оно чега су се највише бојали – конзервативна Слободарска партија на челу са Хајнц-Кристијаном Штрахеом на изборима у покрајини Горња Аустрија освојила је другу позицију са више од 30 одсто гласова. Остале партије претрпеле су велике губитке. Власт се, ипак, није променила (Социјалдемократска партија – СПО – остала је најјача странка) јер је на парламентарним изборима СПО освојио око 26 одсто гласова. То је био губитак у односу на претходне изборе када су освојили око 29 одсто. Штрахеова странка је, на изненађење свих, освојила безмало 22 одсто, што их је ставило на место треће најјаче странке у земљи. Неочекиван, али веома снажан успон деснице у земљи која је у прошлости три деценије имала социјалдемократе на челу државе.

Док је Европа тражила помоћ и готово јецала, као дете с почетка приче кад огладни, десница је не ситним већ крупним корацима дошла до оног чега се Брисел бојао. Говоре све оно што Европљани мисле, што им, свакако, доноси и политичке поене. Грађани се помало чине и презасићени европским вредностима, поготово када виде да су оне прве на удару кризе. Решење за проблем са мигрантима још није ни на видику јер су се (некада сложни) чланови породице посвађали око тога ко ће узети мањи део “горког колача”, односно ко ће и колико избеглица примити. Десничари их не желе и то отворено показују, не кукају и не траже нова решења и “помоћ пријатеља”. Дете у позадини тј. Европа и даље плаче чекајући да ће њени темељи бити довољно јаки да издрже ударе десничарских ветрова.