Nasilje nad ženama (ni)je privatna stvar?

U srži neefikasnosti institucija u zaštiti žena žrtava nasilja su: neobučeni kadrovi, slaba koordinacija nadležnih ustanova, neprimenjivanje postojećih zakona, kao i lični stavovi prilikom procene ugroženosti žrtve.

Šta je nasilje nad ženama i kako ga prepoznati?

„Najčešći oblik nasilja sa kojim sam se susretala jeste verbalni. Otac je oduvek očekivao da je sve podređeno njemu. Ume da napravi skandal kada mu se ne svidi ručak ili mama ne stigne da mu ušije dugme. Često diže galamu bez razloga. Da mama ne bi prolazila kroz sve to sama, često bih stala između i sama postala meta njegovih napada. Dešavalo se i da pokuša da fizički nasrne na mene i mamu. Nakon nekoliko paklenih dana, on bi se smirio, jer je bolestan i postao bi fin i miran. To radi samo jer zna da ne bi mogao bez nas,“ kaže M.A. (23) žrtva porodičnog, ali i svedok partnerskog nasilja. Od kada zna za sebe živi u takvom okruženju i svesna je da je ostajanje u takvim odnosima zapravo začarani krug. Njen otac je zavisnik od alkohola što se podudara sa medijski stvorenom slikom „tipičnog“ nasilnika.

Na pitanje da li postoje pravilnosti u ponašanju nasilnika Sanja Pavlović, aktivistkinja Autonomnog ženskog centra odgovara:

„U medijima se često kao uzroci nasilja nad ženama navode: alkoholizam, siromaštvo i mentalne bolesti. Oni predstavljaju pogodno tle za razvoj nasilja, ali govoreći specifično o nasilju nad ženama ti parametri nisu dovoljni. Nasilje nad ženama se od svih drugih nasilja razlikuje po tome što je u njegovoj srži održanje postojećeg odnosa moći između muškarca i žene. Taj odnos moći je kroz istoriju uspostavljan. I stoga možemo slobodno reći da i bogati i obrazovani muškarci mogu uspostavljati odnos moći nad ženom. Dakle, psihološki profil nasilnika varira. No, postoji obrazac u ponašanju nasilnika koje su uočile terapeutkinje godinama izučavajući ovaj problem. Postoje tri faze koje čine začarani krug: u početku je vređanje, omalovažavanje, zatim dolazi do eskalacije, odnosno sprovođenja nasilja i na kraju ono što se često ne smatra delom nasilja, a ključno je za ceo proces – faza izvinjavanja. U našim institucijama izvinjenje se tumači kao istinsko pokajanje, a to je zapravo takozvana povremena milost koju nasilnik pruža kako bi se začarani krug održao,“ objasnila je Pavlović.

Prema podacima Gradskog centra za socijalni rad u 2015. godini evidentirano je 4.443 žrtve nasilja. Prema starosnoj strukturi 51,6% čine deca, a 48,4% punoletna lica. Punoletnih lica je bilo 2.150 od čega je 78% žrtava ženskog, a 22% muškog pola.

Pravni okvir i institcionalna praksa

„Dva puta smo zvale policiju. Oba puta su došli, pokušali da nas izmire, a pošto tata zna policajca završilo se na finansijskoj kazni, koju smo opet mi platile. Psiholog nas je jednom pitao da li smo pokušale da mu pomognemo da se odvikne od alkohola. To radimo svih ovih godina, očigledno bezuspešno,“objasnila je M.A.

Uplitanje ličnih stavova, poznanstava, ali i neprofesionalnost pojedinih službenika predstavljaju osnovne nedostatke u radu institucija o čemu je govorio i Zaštitnik građana.

Podaci iz izveštaja Zaštitnika građana: Najčešće se informacije među nadležnim organima ne razmenjuju, iako još od 2011. godine postoji Opšti protokol o postupanju i saradnji ustanova, organa i organizacija u situacijama nasilja nad ženama, porodici i partnerskim odnosima. Takođe, u većini slučajeva se ne proverava da li prijavljeni nasilnik ima oružje, a žrtva se upućuje da sama vodi postupak. Pri tom se nasilje tretira kao „porodični problem i bračni sukob“ te se zato i ne ispituje. U 71 odsto slučajeva prijave se okončavaju usmenim upozorenjem, a broj krivičnih prijava je mnogo manji od broja prijavljenih slučajeva nasilja. Samo 25 odsto prijava stigne do faze optužnice.

„Rezultati su, nažalost, poražavajući. U 14 slučajeva ubistava žena je nakon sprovedene kontrole utvrđeno 12 propusta u radu: Ministarstva unutrašnjih poslova, Centara za socijalni rad, Pokrajinskih Sekretarijata, ali i drugih službi“, rekao je Saša Janković.

Srbija je 2013. Godine potpisala Istanbulsku konvenciju o zaštiti ženskih prava. Time je pokazana volja za sistemskim rešavanjem problema nasilja nad ženama.

„Međutim, nakon toga, država nije učinila ništa (osim imenovanja Koordinacionog tela za rodnu ravnopravnost Vlade RS za telo koje će koordinirati primenom, praćenjem i izveštavanjem o stanju). Ne postoji sveobuhvatna analiza problema, niti jedinstvena baza podataka na osnovu kojih bi se utvrdili prioriteti i šta se mora menjati.,“ rekla je u intervjuu za „Libelu“, Tanja Ignjatović, koordinatorka Autonomnog ženskog centra (AŽC).

Najava novog prednacrta zakona svakako uliva nadu da će se mere prema nasilnicima pooštriti. Marija Milentijević iz Pr službe Gradskog centra za socijalni rad, objasnila je kako će se nove zakonske mere pre svega odnositi na proces koordinacije i specijalizacije tužilaštva, centara za socijalni rad i policije:

„Kada je u pitanju hitna mera za sprečavanje nasilja, prednacrtom je predviđeno da MUP po prijavi o nasilju, prijavu prosledi službeniku specijalizovanom za takva krivična dela koji treba da izvrši procenu rizika. Zavisno od procene da li postoji nasilje u porodici taj službenik će naložiti ostanak nasilnika u pritvoru do 48 sati i istovremeno predložiti hitne mere tužiocu. Tužilac će imati rok od 24 sata da sve to dostavi sudu, koji na osnovu procene donosi hitnu meru o odstranjivanju nasilnika iz kuće. Ukoliko nasilnik ne poštuje tu meru, po hitnom postupku se kažnjava pritvorom od 30 dana,“ navela je Milentijević.

Iako ne postoji jedinstvena baza podataka i primena konvencije nije sprovedena u potpunosti, postoje i svetli primeri institucionalne prakse:

„Recimo, Zrenjaninski model koji se pokazao kao efikasan. Zamenik glavnog tužioca, na svoju inicijativu, svakog meseca organizuje sastanak na nivou opštine, okupe se predstavnici tužilaštva, policije i centara za socijalni rad i razmenjuju podatke. Ukoliko se na osnovu tih podataka utvrdi da postoje elementi krivičnog dela, pokreće se krivični postupak. Zatim, model koji se sprovodio u Lazarevcu, za koji nismo sigurni da se i dalje sprovodi. Direktor centra za socijalni rad je nakon edukacije koju je sproveo AŽC zaposlio jednog policajca koji se isključivo bavio nasiljem u porodici, potom su angažovali jednu psihijatarku koja je u razgovoru sa ženama skupljala podatke i dokaze o psihičkom nasilju i slala ih tužilaštvu i na taj način proces nije zavisio više od žene. Žene su se oslobodile toga da vode proces do kraja, jer bez obzira da li se one povuku ili ne, nadležne istitucije nastavljaju proces protiv nasilnika,“ kaže Sanja Pavlović.

Najnoviji relevantan podatak datira još iz 2001. godine. Istraživanje je radilo Viktimološko društvo Srbije i prema podacima tog istraživanja svaka druga žena u Srbiji bila je žrtva psihičkog nasilja, a svaka treća je pretrpela neki oblik fizičkog nasilja u porodici i partnerskim odnosima.

Nisu samo žene žrtve nasilja?

Nakon stravičnih ubistava žena u Srbiji, stavovi pojedinaca i pojedinih grupa ne iskazuju dovoljno empatije prema žrtvama. Osim što se gubi empatija, gubi se i fokus, te se često kao argument o „preuveličavanju“ ugroženosti žena navodi ugroženost muškaraca.

Pitanje „Da li se država dovoljno efikasno bori sa problemom nasilja nad ženama?“ izazvalo je polemiku na fejsbuk grupi „Studenti beogradskog univerziteta“.

Okidač za raspravu bila je konstatacija jednog od članova grupe da je pitanje „vrlo sugestivno“, a kao obrazloženje navedeno je i nasilje koje trpe muškarci. Ova reakcija ne čudi i nije jedina kada se u fokus stavi nasilje nad ženama. Isti slučaj dogodio se i na konferenciji za medije koju je održao Zaštitnik građana povodom propusta u radu institucija u 12 od 14 slučajeva ubistava žena. Pripadnici udruženja za zaštitu očeva i muškaraca Srbije su umesto solidarnosti prema ubijenim žrtvama govorili o tome kako nisu samo žene žrtve nasilja.

Ono što je neizbežan zaključak jeste da ova tema izaziva ogromnu podeljenost u društvu, a gde je ostrašćenost tu često izostaju objektivnost i načela zdravog razuma. Na internetu se to pretvorilo u raspravu ko koga više zlostavlja, a na konferenciji za medije polemika je završena konstatacijom Ombudsmana „Da negiranjem problema ne pomažemo muškom rodu.“

„Sproveli smo istraživanje 2013.-2014. godine o tome kako se prijavljuje nasilje. Policija je u tom periodu podnela 5.352 krivične prijave za nasilje u porodici, od čega se 4.399 odnosilo na nasilje nad ženama. To je odgovor na pitanje zašto pričamo o nasilju nad ženama. Nije nikakvo odvajanje po polovima niti po nekim drugim karakteristikama nego je činjenica,“objasnio je Janković.

Moguća rešenja

Zakonski okvir je dobar i omogućava određeni nivo zaštite žrtvama, ali problem nastaje u nedostatku primene propisa.

„Prvi i najveći problem nije nepostojanje propisa, niti su zakoni loši. Osnovno je nesprovođenje postojećih propisa, usled čega neke institucije pokušavaju da zataškaju greške. Umesto stalnih reformi, ključno je dosledno primenjivati sve propise i procedure koji se odnose na zaštitu žena od nasilja“, objasnio je Zaštitnik građana.

Pod normalnim uslovima za rad podrazumeva se i jedinstvena baza podataka jer podaci kojima raspolažu institucije nisu dovoljno precizni. Kako navode iz AŽC-a ne postoje precizni statistički podaci o broju ubijenih žena. Podaci kojima oni raspolažu su iz medija, pa ukoliko se kaže da je u poslednjih godinu dana ubijeno 34 žene to zapravo govori da je ubijeno najmanje toliko. Do skoro je problem sa policijom bio što oni evidentiraju počinioca, a ne žrtvu.

Na pitanje kada će prednacrt Zakona o zaštiti od nasilja u porodici ući u skupštinsku proceduru, Marija Milentijević iz Gradskog centra za socijalni rad nam je rekla da još uvek nemaju taj podatak.

Za bolju koordinaciju rada institucija neophodno je sprovoditi postojeće zakone, ugledati se na primere dobre institucionalne prakse i obučiti kadrove. To su najvažniji koraci ka promeni trenutnog stanja, ali pre svega navedenog neophodno je da nadležni organi prihvate profesionalnu odgovornost za propuste u radu. Preduslov svake promene jeste prihvatanje odgovornosti.