Закон као најморалније решење

Конзервативна клима и лажни морал не иду у прилог легализацији проституције, али нема моралнијег дела од тога да се пружи сугурност овим женама

Иако проституција није горући проблем у нашем друштву, ускоро ће доћи на ред проблема који захтевају хитно решење, а са њом и јавна дебата о томе како решити ово питање. Позивање на морал било је један од најчешћих аргумената у државама које су већ расправљале о овом проблему, а будући да живимо у врло конзервативном и клерикализованом друштву, сигурно ће то и овде бити први и кључни аргумент.

Наиме, тврди се да би се легализацијом најстаријег заната угрозио јавни морал (који је иначе на врло високом нивоу, поготово од деведесетих), а држава би на тај начин легализовала блуд и искварила дивно и здраво друштво као што је наше. Владике ће се као добри пастири у својим блиндираним мерцедесима прекрстити и пљунути кроз затамњено стакло, згађени ђаволским идејама Запада, а народ ће попут оваца климати и аминовати.

Међутим, заборавља се да се таквим погледом на проституцију, жене које се баве тим послом маргинализују, одстрањују као морално болесни део друштва, излажу јавном линчу и препуштају немилости и суровости макроа. Чак и кад би којим чудом промениле запослење, на њих би се и даље гледало са презиром и подозрењем, јер су се претходно бавиле „неморалним“ занимањем.

Озакоњавањем проституције, она би као професија добила легитимитет од стране државе, а људи који се њоме баве били би поново интегрисани у друштво и избављени из мрака подземља. Приходи који су били ван домашаја државе и текли илегалним токовима, сливали би се у државну касу и смањивали буџетски дефицит. На тај начин би држава имала и економске користи од легализације, а други друштвени проблеми који су у тесној вези са проституцијом, као што је трговина робљем, били би такође стављени под контролу државе.

Такође, аргумент који каже да би легализацијом проституције држава признала жене као сексуалне објекте, не стоји. Прво, проституцијом се поред жена, мада у значајно мањем броју, баве и мушкарци. Друго, у свакодневним пословним односима ми друге људе третирамо као средства да задовољимо своје потребе, интересе и извучемо користи. Ма колико то сурово звучало, истинито је. Продавачицу на киоску не занима наша животна прича, као ни нас њена, већ искључиво трансакција, односно корист. Треће, зар не користи свако од нас неки део тела приликом обављања посла и то сматра легитимним? Зашто бисмо онда проституткама замерали што раде исто то? Четврто, оне се свакако у тренутној ситуацији осећају као објекти, а овим чином држава би им барем делимично повратила самопоштовање које су игубиле чим су почеле да се баве овим послом.

Ниједан закон није успео да у потпуности спречи проституцију, да је измести из сиве зоне. Можда би управо њено смештанеје у легалне токове допринело смањењу експлоатације над женама и побољшању животних услова сексуалних радника. Легализацијом би те жене добиле законску, социјалну и здравствену заштиту, могле би да иду на редовне лекарске прегледе, а друштвена осуда би сигурно временом јењавала.

Држава би, али и друштво,  овим чином пружила руку некоме ко се налази у ужасном положају, помогла му да поврати достојанство и пружила извесну сигурност њему и његовој породици. Није ли управо овакав начин опхођења хришћански?