Човек који је насмејао Србију

www.blic.rs

Да сам међу “најмоћнијима“ ћу поверовати, али тек када поред батлера и служавке, будем имао и шофера и личног тренера

Уколико приметите да се неко ко чита новине смеје, будите готово сигурни да је окренуо трећу страну „Блица“ на којој се налази Сомборчев стрип. Марко Сомборац, карикатуриста, илустратор и политички коментатор, аутор је феномена познатог као „Блиц стрип“, најпопуларнијег дневног стрипа у Србији. Својим изванредним цртежом и духовитим досеткама, Марко засмејава Србију и зрачи ведрином под тмурним небом српске стварности, а од политичара и тајкуна прави безазлене и симпатичне стрип јунаке.

Недавно је добио престижну награду „Десимир Тошић“ коју додељује „Службени гласник“ за серију стрипова у листу „Блиц“ у 2011. години, у категорији за најбољу колумну, фељтон или серију текстова.

Награда „Десимир Тошић“ сем што носи неку озбиљност, она, као и свака, значи неку потврду вашег рада, да неко мисли да ваш рад ваља, а није лоше ни то што је ту награда заправо штампање књиге стрипова. „Мени се то јако свиђала“, што би рекао престолонаследник.

Поред ове награде, 2009. године добио је Награду Града Београда за новинарство, коју му је уручио градоначелник Драган Ђилас. О томе колики утицај имају његови стрипови, можда најбоље говори податак да се нашао и на листи „50-оро најмоћнијих људи у медијима“. Међутим, скромни Марко не пидаје томе толики значај.

За прву сам мислио да је скривена камера до саме доделе јер је стварно позната и призната, а да сам међу “најмоћнијима“ ћу поверовати, али тек када поред батлера и служавке, будем имао и шофера и личног тренера.

Марко је рођен и одрастао у Смедереву, мада често долази до забуне због његовог презимена, па људи помисле да је из Сомбора.

Па можете да замислите како је то кад још из основне школе крећу та питања. Чак су ме једном приликом звали из Сомбора да пишем блог: „Успешни Сомборци у Београду“! Видим ја да ћу морати да се преселим у Сомбор и онда сам миран.

Дар је наследио од оца, а у стрип и карикатуру се заљубио још као дете, у обданишту. Највише је уживао управо цртајући и читајући стрипове.

Као мали уживао сам у породичним колекцијама “Политикиног Забавника“ и касније “Ошишаног Јежа“, “Керемпуха“, као и цртању ликова из СФ серија и филмова. Још и у обданишту, мислим да има  неки цртеж Лука Скајвокера из тога периода. Тада ми је објављен и први рад, у “Зеки“. Касније сам нашао и фасциклу са радовима мога оца који је исто некад био карикатуриста, и тешко да сам, узимајући у обзир све наведено, могао да постанем нешто друго. Волео сам да цртам а имао сам и ритуале чекања да изађу нови стрипови, петком „Забавник“, четвртком „Лун краљ поноћ“и(можда сам промашио дан, нек ми опросте стрип историчари) итд.

Након основне школе, уписао је Средњу дизајнерску у Београду, рано се осамосталивши, а након средње, Вишу ликовну, такође у Београду. Средином деведесетих почиње са озбиљнијим радом. У том периоду је радио као ликовни уметник и сценариста стрипова, бавио се илустрацијама, видео-играма, анимираним филмовима, али и рекламним кампањама угледних клијената.

Привлачило ме је да се што раније више бавим професијом коју сам већ изабрао, нисам хтео да чекам гимназију па академију, а још кад сам приде чуо да су ту ишли и многи цртачи стрипова, одлука је била пала. Школовање може да буде важно за изграђивање стила, али у мом случају више су то били моји узори које сам налазио у радовима познатих цртача које сам сматрао квалитетним. Од школских дана бих издвојио и то што се ту нашла екипа која је волела сличне ствари, па смо чак оформили и стрип групу  “Момци“, по узору на “Београдски круг“ или загребачки “Нови квадрат“.

Након што је кратко време био сценариста кратког дневног стрипа „Стокићи“ у „Вечерњим новостима“, у децембру 2005. почиње да излази његов дневни стрип у „Блицу“, најчитанијим дневним новинама у Србији. Постоје две приче о томе како је добио посао, а он остаје загонетан која је заправо тачна.

Легенда каже да су се највиши руководиоци „Блица“, једног зимског дана 2005. сусрели и после много предлога дошли до закључка да им треба политичко-сатирични стрип. Звали су многе карикатуристе и цртаче стрипова, али сам једино ја тог дана био доступан, те су ме тако ангажовали. Друга легенда каже да су ме препоручила два моја другара који раде у „Блицу“. Верујем да сам поверењедобио и због тога што сам пре тога радио дневни стрип, карикатуре и хумористичке прилоге.

 Најчешћи јунаци у његовим стриповима су политичари, од којих највише воли да црта Шешеља, Коштуницу, Тадића, а од скора и Коштуничиног мачка Цицка.

Цртао сам свакакве стрипове, алтернативне и андерграунд,  покушаје супер-хероја, па комичне и гротескне али сам све време цртао и политичку карикатуру, чак ми је на крају основне или почетком средње школе објављена једна карикатура у “Јежу“. А политичари и познате личности као главни јунаци нису нека новост, једноставно људи раде оно што виде око себе, неки се баве неким другим темама, а ја и слични овим актуелнијим.

 

Док свакодневне теме у нашем друштву код већине грађана изазивају апатију, негодовање и повећање политичке апстиненције, Марку пружају непресушан извор инспирацује.

Хаг, Косово, геј парада, криза, гафови политичара…Увек има занимљивих тема за обрађивање, вероватно неком “хумор-техником“ или претеривањем што је алатка карикатуре и примећивањем апсурда или глупости долазе ситуације које могу битни згодне за гег.

 Ђорђе Балашевић у једној песми каже „овде је осмех-догађај!“, а Марко га свакодневно својим стрипом измамљује читаоцима и од сваког догађаја прави осмех. Можда је његова тајна управо у аутентичном и врло ефектном хумору.

Мислим да мој хумор није злобан или злонамеран, али да уме да увреди-уме, а волим да мислим да уме некад и да буде оштар. Али уме да буде и благ и безазлен, те вероватно представља скуп утицаја, како васпитања тако и мог начина рада.

 

Будући да „Блиц стрип“ излази сваког дана, тешко је издржати динамику посла, поготово што се од њега очекује да сваки стрип буде духовит и да на адекватан начин прокоментарише актулени догађај. Ближњи му представљају једину оазу подршке и сигурности, али су му они и највећи критичари. Тешко проналази времена за њих, а камоли за неки хоби или занимацију. Међутим, вредни Марко некако успева да се носи са свим тим, иако тврди да нема моћи супер-хероја.

Не знам ни сам како успевам, сваки дан је ново питање “шта сада смислити?“… Не ослањам се никако само на себе, већ увек све тестирам са ближњима, па некако после пресечем сам. Није лоше проверити шта још неко мисли о вашем раду, ипак то треба још неко да скапира сем мене. А времена за породицу ретко налазим али успевам некако. Преостало слободно време волим да потрошим на праћење Премијер лиге, ситкомова и „Фантази фудбал менаџера“. Ето, то су ми ретке занимације за које понекад нађем времена. Заправо, мој суштински опис је: константна борба човека и стрип-робота у мени.

Његов радни дан је препун садржаја које он воли да представи на духовит начин.

Прво морам да се концентришем у мојој сауни и ђакузију, где кажем батлеру да ме нико не узнемирава. Када сам већ ношем инспирацијом, позовем моје изворе у скупштини да видим шта има ново, пренесем мом тиму сценариста неке смернице, и већ сам на другој вези са мојим јужнокорејским студијом којима шаљем скицу интернетом коју би требало да реализују, и иако су нове технологије сада неопходне, све скице радим у линорезу. Јапански студио ради финални колор, и петнаест минута пре рока, служавка ми доноси готов рад. Када све проверим, ДХЛ-ом шаљем стрип у редакцију, наравно возилом са посебним обезбеђењем, јер такву драгоценост сви вребају да се дочепају. То је отприлике то у неким кратким цртама.

Али, пре свега, Марко је успео да ради и живи од онога што воли, што је, поготово у Србији, тешко оствариво, некад чак незамисливо за једног уметника. Управо то што сада ради оно што је желео од детињства сматра својим највећим успехом. Ни сам није сигуран шта је било пресудно да се тако нешто догоди.

Вероватно је било пресудно то што је стрип достигао одређен ниво пажње код читалаца, надам се због квалитета а није лоше бити ни на добром месту у најтиражнијој новини. Да сам у некој другој новини или да су ме гурнули негде позади, могао сам да будем три пута бољи и духовитији, а опет би мало ко то приметио.