Бекство од слободе, случај Србије

„Наша снага и превасходност, наш спас, глас, до Европе, света. Нека чује цела планета – Вучић Александар…” Ово су само неки од стихова великог хита „Вучић Александар“ који је написала извесна Марија Максима, неафирмисана „естрадна уметница“.

Максима је изјавила након објављивања песме да је опчињена и одушевљена ликом и делом Александра Вучића, те да је ова песма са све стиховима „дајмо му мандат да нас све води“ својеврстан омаж великом вођи и његовој месијанској мисији да нас одведе у рај (у овом сучају је то Европска унија).

Нажалост, овај отужни вид идолопоклонства није изолован случај, будући да већински део грађана ове земље заиста верује у спасоносну улогу Александра Вучића, доносиоца „бољег сутра“ и искупитеља свих наших грехова.

Но, овде није ствар у Вучићу нити је у њему проблем или није само у њему. И пре њега је било „највећих синова“, „очеве нације“ и заштитника свеколиког српства („Не сме нико да вас бије!“), Тита, Милошевића, Ђинђића, а биће их и после Вучића. Сви су они били и прошли, дошли су нови, али једна ствар се није променила – потреба за вођом. Дакле, проблем није у вођама, него у нама, у грађанима. Неретко – поданицима.

Потреба за вођама и „чврстом руком“ јасно указује на склоност ка ауторитаризму у Србаља, односно на ауторитарни склоп личности просечног становника Србије. Кад смо већ код „чврсте руке“ сетимо се само Дачићевих билборда пред парламентарне изборе 2012. године (када је СПС имао најбољи изборни резултат после петооктобарских промена) на којима је писало „Чврсто!“, „Одлучно!“, па Вучићево понижавање министара и тренирање строгоће на ванредним седницама владе, где виче на министре и генерала Диковића и понаша се према њима као разредни старешина.

Такве ствари пролазе у Србији и на њима се скупљају политички поени. На бахатост и дрскост политичара гледа се благонаклоно и у њима се види одлучност, самопоуздање и позитивно вреднована „чврста рука“, оличење реда и снаге. То су све симптоми ауторитарне личности, како ју је назвао Теодор Адорно, коју поред ауторитарног потчињавања одликују још склоност стереотипима, деструктивност и агресивност, увлачење (популарно „шлихтање“) онима који су хијерархијски изнад нас, а ниподаштавање и вређање оних који су нам подређени. Међутим, оно што је заједнички именитељ за све наведено јесте бекство од слободе и незрелост ауторитарне личности да поднесе терет који слобода носи са собом.

Ми, у Србији, стално очекујемо од вођа, од државе, од других, да нешто ураде за нас, да се боре, протестују, да нам на тацни донесу добар стандард, да нам сервирају то „боље сутра“, а ми ћемо, за то време, да гледамо своја посла, нећемо да учествујемо у изградњи институција, подизању еколошке свести, већ ћемо искључиво чекати да нам све дође одозго и притом не мислим на небо, мада може и тако да се схвати.

Демократија не долази одозго, са врха власти, већ одоздо, од свесног, савесног и слободног грађанина. Беспоговорно и некритичко препуштање вођству и „чврстој руци“, поред незрелости, одраз је и инфантилности друштва, коме треба „отац нације-вођа“ и „мајка-држава“ да га уљуљкивају и чувају.

Freedom street sign111Такво стање вероватно је последица кратке традиције коју демократија има на овим просторима и немогућности да се успостави одређени континуитет демократског уређења и неговања демократских вредности.

Такође, томе доприноси и велика необразованост нашег становништва, где око шездесет процената становништва није формално писмено, а само мали број има високо образовање.

Уз необразованост, наравно, ту је и сиромаштво које са необразованошћу чини зачарани круг, будући да се не зна шта је од та два узрок а шта последица. Биће да је узрочност двосмерна.

С друге стране, бекство од слободе није карактеристично сам за наше друштво, има га и у западним демократијама. С тим што се оно код њих најчешће манифестује кроз конформизам, који је постао велика пошаст савременог потрошачког друштва.

У „Карамазовима“, „Велики инквизитор“ је покушао Христу да објасни да је слобода превелики терет за човека, тешко га је носити, те је људима неопходан вођа, био он појединац или читава организација партија, држава, црква, да га предводи и одлучује уместо њега.

Пре пола века Бранко Миљковић се питао „хоће ли слобода умети да пева као што су сужњи певали о њој“? По свему судећи, тешка посла.