Звук кларинета одушевљава Канађане

Mилан Милошевић

Када је као млади кларинетиста напустио Београд, Милан Милошевић није ни слутио да ће баш тим инструментом освојити свет. Данас је један од нацењенијих кларинетиста, професор на Ванкувер колеџу и добитник многобројних признања. За Журналист  Милан Милошевић говори о томе по чему је његова докторска дисертација јединствена у свету, зашто у уметности нема сујете и како га студенти инспиришу.

Колико је Ваш уметнички пут определила чињеница да потичете из музичке породице, тачније чињеница да је Ваш отац Боки Милошевић?

Боки је свакако допринео томе да заволим кларинет, иако никада нисмо заједно живели под истим кровом. Контакт са њим је тада, иако редак, увек био занимљив и поучан. Прве тонове сам научио са својим оцем, а и касније, орнаментација на кларинету на којој сам много касније докторирао на Универзитету британске Колумбије је проистекла у великој мери управо из тих првих корака којима ме је он научио тада, пре сада већ више од 30 година.

Били сте стални члан Београдске филхармоније и уметнички ко-директор Дувачког квинтета Београдске филхармоније, у којој мери Вам је ангажман у Београду помогао за даља усавршавања у иностранству?

За сваког интрументалисту, оркестарско искуство је од немерљивог значаја, и та прилика је један посебан однос према већој музичкој целини и естетици уопште, за коју индивидуални уметник није у прилици да стекне у практичном смислу те речи. Дувачки квинтет Београдске Филхрамоније, као први камерни састав из тог периода оркестра, био је додатно рафинирање индивидуалних афинитета моји тадашњих другара и старијих колега из оркестра. Без тог скупа искустава, без икакве заблуде, мислим да не бих постао, нити тежио ономе што сам данас, и што желим да у музичком смислу да будем и у неком наредном периоду.

Тренутно живите и радите у Канади, да ли су различите средине значајне за стваралаштво једног уметника?

Уметност, баш као и економија, има непрестану потребу да се шири ван административних ограничења. Тржиште за младе као и за већ афирмисане уметнике је од суштинске важности. На крају, нико није пророк у своме ‘селу’ и потреба је да се непосредно стекну нова искуства и уметничке размене. Све то напросто изискује сарадњу како у региону тако и на већем интернационалном тржисту талената. Као непосредан доказ, узмите чињеницу да у Београду имате све већи број наших уметника који сада гостују у свом бившем граду, са искреном жељом да поделе своју уметност и нова искуства са домаћом публиком. То је уједно и највиши степен изазова, баш као и велики домет уметничког и личног задовољства.

Ви поседујете и велика теоријска знања о инструменту који свирате, па су тако Вашу докторску дисертацију описивали као значајну студију која има велики утицај на извођење музике на кларинету. Колико су Вам теоријска знања помогла у компоновању и извођењу композиција?

Klarinet Milan 1У свету постоје трендови чак и у класичној уметности која је на неки начин привидно ‘замрзнута’. Тешко је нешто ново рећи а да не прети опасност препричавања реченог. Баш зато, нова генерација уметника тражи неки свој, јединствен уметнички речник, неретко посегнувши за етномузиколошким истразивањима као инспирацијом за аутентичност. Мој докторски рад, испоставља се, да је прва и до сада једина академска студија на тему орнаментације, народски речено, ‘трилера’ која је у популарној употреби у нашој и земљама из нашег окружења, Румунији, Мађарској, Бугарској, Македонији. Као резултат те студије, већ је компоновано више дела за кларинет и Мађарски и Румунски народни, тј. историјски инструмент, Тарагот. Чак је направљен и нови модел тог инструмента са посветом мом вишегодишњем истраживању које је финансирала влада бритинске Колумбије и мој матични универзитет у последње четири године. Увек у ваздуху виси једно практично питање, кад год урадите нешто ново – а зашто би то некога интересовало и какве користи од тога имамо? Е, па управо то је оно што је моја нова мисија, а време и млади уметници ће о томе дати најбољи суд.

Стални сте предавач кларинета на Ванкувер колеџу и често сте гостујући предавач, колико Вас професура испуњава и да ли Вас рад са младим људима инспирише?

Млади људи, студенти свих генерација су мој свакодневни контакт и подсећање на неискварене идеале. Та деца, без устезања, политичке коректности или разочарањем потхрањеним цинизмом, гледају свет какав би они желели да постане, а не какав су од нас наследили данас. Њима је најважније пре свега имати фер однос, и без моралних релативизација, они вам или подарују или ускраћују то поверење. Без обзира на педагошку стручност, последица овог односа је у директној спрези са тим опстајете ли уопште у тој струци или не, јер је евалуација васег рада од студената, интегрални део професионалног сазревања и даљег усавршавања, а на бази позитивне критике. Ту сујети нема места, и тако би заиста морало да буде на ширем плану у уметности и животу уопште.

Сарађујете са значајним светским музичким именима, која сарадња је за Вас најзначајнија?

Сарадња са изузетним кларинетистима попут доктора Роберта Спринга бившег председника интернационалне асоцијације кларинетиста, из Аризоне, као и са Антоном Вајнбергом из Лондона и Рикардом Моралесом из Филаделфије, ми је помогла директно да заокружим и изоштрим своје идеје у смислу извођења као и академске обраде. Видети и чути водеће светске инструменталисте, како реагују на моју технику свирања, у смислу да је и сами пробају, је заиста нека врста моралне сатисфакције коју је тешко описати. Поготово кад видим да њима то служи за музичке ситуације које мени нису падале ни на крај памети, уљуцивши и стандардни, класични репертоар, а не само у смислу нове музике.