„Лига шампиона је као религија“, изјавио је Адам Силвер, комесар америчке професионалне кошаркашке лиге НБА. „Мислим да посвећеност навијача и њихова верност доносе скоро религиозни поглед на навијање“, додао је Силвер и рекао да је љубоморан на европски фудбал будући да би волео и да навијачи у Америци имају такав однос према кошарци.
Oва изјава осликава управо оно у шта се претворио масовни спорт, нарочито фудбал у Европи у периоду након Другог светског рата. У веома религиозној Америци, масовни спорт јесте остао донекле у домену забаве за масе и више него исплативог бизниса, али у све више атеистички настројеној Европи он је постао нешто више – постао је религија, замена за духовност. То, наравно, не значи да у Америци, посебно Јужној (која је још религиознија од Северне) а и широм света, није попримио такве размере, али у епицентар из кога се све проширило јесте био Европа. Но, тај географски моменат није више ни тако битан – оно што је битно је сам феномен религиозног односа навијача према новој врсти божанства – фудбалу или боље речено, фудбалским клубовима.
Спорт као предмет обожавања
Професионални спорт, а нарочито фудбалски клубови, постали су након Другог светског рата нека врста религијских институција с једне стране, а са друге апстрактни предмет обожавања и апсолутне верности – само свето.
Оно што нуди професионални фудбал својим љубитељима садржи све елементе које има једна религија, хијерархијску организацију и структуру, фанатике, свете симболе и места, светитеље и хероје, храм, седмична окупљања, борбу добра и зла (нас и њих), као и захтеве за верношћу и одношћу светом, одосно клубу.
Врло илустративан пример био је прелазак у редове Партизана некадашњег голмана Црвене звезде, Владимира Стојковића, коме су навијачи наденули име Мустафа, алудирајући на истоименог лика из филма „Косовски бој“ који издаје Србију и православну веру и прелази у ислам, поставши потурица. Дакле, прелазак у редове ривалског клуба изједначава се са издајом рођене вере и нације, јер се фудбалски клубови доживљавају као апстрактни, квази-метафизички ентитети који надилазе сваког појединца попут вере или нације, те је огрешење о верност и оданост њима огрешење о само свето, о божанство.
Другим речима, клуб за људе постаје Бог, мера свих ствари и апсолутни темељ и оријентир њихових живота. Стога, „издајице“ пролазе кроз пакао салви увреда како са трибина и на терену, тако и ван њега, стрепећи од гнева „правоверних“ у ноћним клубовима, на улици или другим местима. На тај начин, фудбалски клуб постаје оно најсветије за шта се живи и што се воли и поштује.
Улогу верских вођа играју углавном високи клупски функционери или тренери који, вешто манипулишући масом навијача и хулигана, користе њихову енергију и деструктивност за остварење својих циљева и све то у име и славу клуба.
Стадиони су постали „фудбалски храмови“, места славе и чуда, а верност навијача демонстрира се редовним седмичним одласком на утакмице, које заправо представљају неку врсту литургије или мисе.
Поред обичних навијача-верника, постоје и ватрени навијачи-хулигани, нека врста религијских фанатика, који противничке тимове и њихове навијаче посматрају као непријатеље и спремни су на сваку врсту физичког обрачуна, који се често завршавају трагичним крајем.
Борба сопственог и супарничког клуба посматра се као борба добра и зла, а страственост и еуфорија која прати дербије и финалне утакмице може се мерити са највећим верским празницима и светковинама. Грбови клубова постали су светиње и утиснути су на левој страни дреса, симболично, на месту где се налази људско срце да би се показало да играчи нису само професионалци који играју за плату, већ да су срцем привржени клубу и да њихово срце „припада клубу“.
Као посебну приврженост светињи-клубу, кад постигне гол, играч љуби грб на свом дресу, показујући посвећеност и одајући почаст ономе што грб представља, самом клубу. Дакле, попут крста, Давидове звезде или исламског полумесеца, грб клуба представља свети сибол, знак који оличава оно свето – сам фудбалски клуб.
Легенде клуба, бивши играчи и клупски функционери, поштују се попут светитеља, а њихове фотографије често служе као иконе. Опрема коју су носиле велике фудбалске легенде, њихови шорцеви, дресови и копачке, као и лопте којима су играли и друге ствари, постале су својеврсне фудбалске реликвије, често са разним врстама трофеја изложене у музејима клубова где долазе бројни ходочасници да их виде и поклоне им се.
Култ Марадоне
У Напуљу још увек постоје по граду и кућама олтарчићи са сликом Дијега Арманда Марадоне уместо иконе, сликом пред којом клече, обожавају и моле се житељи овог града, остављајући свеже убрано цвеће и палећи свеће. Марадонин култ јачи је од култа било ког светитеља у том граду. У својој родној земљи, Аргентини (католичкој земљи са огромним бројем верника), Марадона се назива Богом, а његову руку (често и Марадону самог), којом је дао гол Енглезима на Светском првенству у Мексику 1986. године, називају Божјом руком (Мано де Диос).
Па добро, али шта је ту лоше? Где је ту проблем? Проблем је у томе што се масовним спортом људи, пре свега, пасивизују и пацификује се њихов револуционарни потенцијал, троши им се слободно време које би могло да потроше на промишљање друштвене стварности и критички осврт. Умртвљује им се било каква воља за променом и уопште помисао да може бити, ако не боље, барем другачије. Стварају се, што би Маркузе рекао, осиромашени људи једне димензије.
Друго, вође „клупског мњења“ („верске вође), користећи се својим положајем и утицајем који имају на навијаче, врше агитацију за своје интересе, свесно манипулишући емоцијама људи користећи их за своје потребе. Кроз перманентну пропаганду и оптуживање других за поразе и стање у клубу, стварност се поларизује, дели се на њих и нас, што води све већој нетолеранцији и потенцијалним сукобима (често и физичке природе).
Кроз стално стварање тензије и напетости у медијима, ствара се већи ривалитет, а преко већег ривалитета зарађује се огроман новац. Људи се просто присиљавају на опредељење, а онда им се потура гомила неких ставова и изазивају негативне емоције према одређеним групама људи и појединцима. А једина кривица тих других је што нису „ми“, него су другачији, једноставно су – „други“. Као да постоји нека латентна, можда чак лоше прикривена, фашистоидност у свему томе.
Даље, у фудбалу лежи огроман новац, те врло мала каста људи згрће огромне количине новца од продаје ТВ права, спонзорских уговора, продаје дресова и играча, а то, наравно, све финансирају обични људи, односно сви ми који у томе налазимо одређену сатисфакцију за личне неуспехе и сурогате за духовност. С тим што духовност, у којем год да је облику, наводи човека да се суочи са самим собом, да у себи пронађе све оно што је тражио у спољашњим стварима и постигне одређени душевни мир и спокој.
Фудбалска религиозност чини све супротно. Она делује наркотички на људе, омогућава им бекство од личних проблема и од суочавања са самим собом, обећава им душевно испуњење којекаквим трофејима у којима они као имају удела (зато што навијају), притом им изазивајући различита душевна стања од којих ни једно није ни мир ни спокој. Заправо, све ово последица је дезоријентисаности и изгубљености савременог човека, који је у потпуности десакрализова природу и свет око себе, који је изгубио из вида свето као оријентир или оквир и одбацио идеју Бога као застарелу и непотребну, иако је, међутим, потреба за духовношћу и даље остала. Ту празнину покушао је да попуни различитим сурогатима, почевши од државе, нације, партије, но она је и даље остала гладна.
У новије време ту улогу преузимају фудбалски клубови, као нови сурогати светог и лажни пророци који обећавају испуњење и нуде бедном човеку кишобран величине под који може да стане, да се осети великим, јер учествује у нечему битном и део је нечега већег од себе.
Међутим, сурогат, упркос свим обећањима и свом сјају којим располаже, никад неће бити у стању да испуни човека, то може искључиво аутентична духовност. Оно што остаје као питање јесте да ли је ипак могуће, уз одржавање одређене критичке дистанце, уживати у професионалном спорту, а не постати део свега тога?
Последњи радови
Студентски радови24. октобар 2015.Фудбалска религиозност
Вести из несвести26. август 2015.Бекство од слободе, случај Србије
Студентски радови5. јун 2012.Закон као најморалније решење
Интервју недеље7. мај 2012.Човек који је насмејао Србију