Студентски радови

Кад „Вибер“ позове

7. децембар 2016.
Иконија Јеврић

Младе генерације у дигиталном окружењу
Кад „Вибер“ позове
Нове технологије и друштвене мреже чији је циљ да „спајају и повезују“, заправо чине људе мање друштвеним и отуђују их, а највише страдају новије генерације


Неколико младих људи седи у кафићу, нагнути над својим мобилним телефонима. Једина комуникација од кад су сели за сто, била је са конобаром – наручивање пића и шифре за Wi-Fi. Повремено неко од њих покаже екран свог телефона остатку екипе да се заједно насмеју новом твиту, или да их подсети да му „лајкују“ објаву на фејсбуку. Када се сви „чекирају“ да су били у кафићу, направе довољно добрих селфија за Инстаграм, плаћају рачун и разилазе се.
То је генерација која је одрасла и одраста окружена технологијом, компјутерима, видео-камерама, телефонима. Дигитална култура и окружење у ком су одрасли променила је начин на који размишљају.
Количина интеракције са технологијом учинила је да другачије обрађују информације и да им другачије приступају, утицала на њихове преференције и вештине. Они захтевају да нове технологије буду присутне у сваком аспекту живота, јер су потпуно савладали њихово коришћење и део су њихове свакодневнице.
Са друге стране, постоји мањак дигиталне писмености међу генерацијом која треба ове младе људе да изведе на прави пут – међу родитељима, наставницима, професорима… они су „дигитални имигранти“, тј. странци у дигиталном добу. Самим тим, постоји и мањак разумевања за нову генерацију.
За разлику од њих, „digital natives“, или генерација која је „домаћа“ у дигиталном добу, способна је за интуитивно коришћење информационих и комуникационих технологија. Они су конектовани путем телефона, лаптопа, СМС-а, док истовремено играју видео игрице, слушају музику и гледају ТВ. Навикли су на „мултитаскинг“ – обављање више радњи истовремено, и пребацују се са једне активности на другу, прилагођавајући се готово тренутно.
„Дигитални стил живота“ подразумева да користе лаптоп за учење и за посао и за друштвени живот. Компјутер постаје средство за забаву, рад, развој, дружење, постаје њихов кућни љубимац, брат, друг, дадиља, родитељ.
Телефон постаје печат персоналности и приватности. Постаје симбол статуса, део идентитета, средство самопотврђивања и уважавања од стране других.
Писање порука је најомиљенији а често и једини облик комуникације. Омогућава разноликост садржаја, лакше се изражавају емоције преко поруке него путем директног контакта, постаје средство за изградњу бољих веза са пријатељима.
Занемарује се изградња односа на темељу директног контакта, када се највише информација преноси покретима тела, лица и очију, држањем, говором, тоном гласа. Зато се потеже питање колико је уствари здрава комуникација путем технологије, и генерације које одрастају у култури где комуникација више није могућа без машине.
Аналитичари бележе смањење емпатије и алтруизма међу младим људима, паралелно са порастом нарцизма. Како је развој технологије утицао да се деси глобални пораст нарцизма, објашњава Исток Павловић, један од најутицајнијих блогера у Србији, стручњак за интернет маркетинг и друштвене мреже, и колумниста „Политике“. „Други људи их интеерсују само када желе да сазнају шта мисле о њима – да ли су „лајковали“ слику или оставили коментар. Зависност од интернета, о којој се толико прича у последње време, заправо је зависност од валидације. Сваки пут када им неко остави коментр или лајк, мозак лучи малу количину допамина, који делује као дрога. Ово је разлог зашто млади стално проверавају друштвене мреже на телефону, чак и када седе у друштву. Желе нову дозу допамина, који ће се излучизи услед среће што неко мисли на њих,“ истиче Павловић.
Однос између нових технологија и младих људи није једносмеран, није утицај првог на друго, већ је то интерактиван односи, наводи клинички психолог и психијатар, др Милан Костић. „Младим људима то представља једну врсту друштвене потребе, имају потребу за таквим видом комуникације. Није то нешто што им је наметнуто, већ то јесте њихов избор. Решење је да се врате реалности, стварним проблемима, стварном животу, а не да стварају виртуелни свет врло сумњивих, или без икаквих вредности, тачније без икаквог вредносног система, јер та врста избора је оно што прави велике проблеме у друштву,“ каже Костић.
Све ово највише утиче на децу која су у критичном развојном периоду, када односи са вршњацима играју важну улогу за даљи развој, када су посебно осетљиви на утицај околине, упозорава школски психолог Дијана Алексић. „Када су тужни или када им је потребна подршка, више је не траже у пријатељима, родитељима и породици, тамо где се она иначе тражи, веч онлине, на друштвеној мрежи. Деца уче преко интернета, чак и завршавају школе преко интернета, али школа не служи само да би дете нешто научило, већ поред образовне функције има и васпитну, да се деца пре свега социјализују, стекну пријатеље, да имају људски контакт.“
Статистика употребе интернета се свакодневно мења, али се са сигурношћу може рећи да се број деце и младих онлине стално повећава. Истраживања показују да је данас контакт са компјутером померен за неколико година уназад према раном детињству, у односу на генерацију пре. По неким истраживањима, просек година када деца први пут приступе компјутеру је 9. Због брзог развоја технологије, тешко је предвидети како ће свет изгледати и за годину дана, а камоли какве ће бити дугорочне последице овог тренда.
Међутим, зарада интернет индустрије зависи највише од младих људи. Они дефинишу значење апликација, сајтова, услуга – када, за шта, и да ли се уопште користе. Зато индустрија обраћа посебну пажњу на њих, прати њихово понашање и навике, а најбољи начин за то су управо друштвене мреже.
С друге стране, ни корисници не желе да прекину овај тренд. Они на свом онлине профилу могу да буду оно што јесу, оно што нису, оно што никад не би помислили да ће бити. Могу да имају велики утицај, иако их нико не познаје. То им даје слободу коју немају у свакодневном животу, и које не желе да се одрекну.