Студентски радови

Занат злата вредан

28. јануар 2017.
Иконија Јеврић

„Занат је златан. Било ко да се промени, да дође на власт, ако знаш да радиш увек ћеш имати за кору хлеба, најмање, а и за још нешто,“ савет је који последњи ситар у Србији једном приликом поручио свом сину. „Сваки труд се исплати, не можемо увек очекивати најбоље. Пут ка успеху је спор, али сигуран, и треба га тематски одабрати, једног дана ће доћи сигурно.“

„Добродошли у моје царство,“ речи су којима нас једини ситар у Србији позива у своју, наизлед малу радионицу на Врачару, која се својим садржајем може назвати правом ризницом једном изгубљеног времена. У тој просторији истрошених зидова налазе се полице које пуне сита различитих боја и величина, ормари, велика пећ, радни столови, разноврсни алати, радио, застава Словеније, један црвени телефон, крст и слика краља Александра Карађорђевића, која како мајстор каже, стоји на тим зидовима од кад постоји радионица, и нико, чак ни за време Тита, није имао приговор на њу.

„Ово је задња цитарска радионица која има и свој педигре. Нема у Србији ниједног ситара, и ево баш ових дана радим велика сита,“ започиње Иван Дебељак, мајстор у зеленој кецељи, своју причу веселим тоном, док узима у руке велика сита која стоје са стране. „То су сита за шипак, ове године су много тражена. Људи се поново враћају домаћим производима. А можда је била и година погодна за то, не знам. Али видим да их је било доста и на пијаци. Жене су доста тражиле сита, из Београда можда најмање, више из унутрашњости.“

Насмејани мајстор у зеленој кецељи, лаким кораком прелази са једног краја радње у други. У жељи да нам открије што више делова своје радње, која ове године слави осамдесету годишњицу, труди се да представи различите предмете која она крије, и зашто је заправо сито важно за једно домаћинство. Каже да свако брашно мора да се просеје због прљавштине, грудвања и да би имало ваздух. Тада се лакше меша са квасцем, водом, или било којим другим састојком. Нажалост, тврди Дебељак, најугроженије су домаћице, које би користиле ова сита али им животни ритам не дозвољава. Њихова храна била би квалитетнија, дража, јер је прављена с љубављу. Ипак, данас је живот другачији него што је био пре. Жене, уколико им се посрећи да имају породицу, често долазе са посла касно и не знају шта пре у кући да ураде, да ли да се посвете деци, мужу, себи. Ретко која ће у том тренутку да ухвати да меси. Зато се данас скоро све купује у пекари, и наш мајстор тврди да „није то – то.“

„Ово је стара даска,“ објашњава мајстор, док се хитро окреће око себе да би руком ударио снажно по дрвеној подлози, на којој су поређана сита, како би доказао њену чврстину, „на њој се правило и правило! Сада сам набавио другу својој жени Даници, не може без тога да ради, на томе се меси тесто, најхигијенскије и најздравије је.“

Показује нам разне врсте сита за различита брашна, као што су пројино, бело, интегрално, па чак и за брашно без глутена. Али не постоји тражња за њима. Ипак, многи купци се обрадују када нађу ову радњу, која се налази у подруму његове куће на Врачару.

„Лепо је неког човека усрећити. Кад му видите задовољство, осмех, да иде радостан одавде. Није важан ни новац, то није скупо, то је четири, пет еура. Ја сам сад донео овај лепи, бели материјал из Словеније. Тамо је један комад два евра. Овде продајем сито за 350-400 динара. Нема ту никакве зараде и од овога се не може више живети. То је посао који ради само онај човек коме је стало до тога, коме је, морам признати, зарада ипак на другом месту.“

Радња се налази на истом месту од 1935.године. У њој је некада радило више мајстора. Данас, оваквој радњи потребан је само један радник. Док приповеда причу о настанку радње и временима када је његов деда Едвард Цвар производио на стотине сита, Дебељак нам показује старе фотографије. Три мајстора, усликани како одмарају у једном од ретких тренутака предаха, у просторији у којој се и ми налазимо, али која је за разлику од данас, претрпана ситима од којих не може да се прође. Присећајући се свог деде, Иван каже да су његовом заслугом били прва кућа у улици која је имала радио, телефон, усисивач. Показује црно-белу слику снажног младића како слуша музику која допире из велике црне кутије, првог радија у улици.

О Ивану Дебељаку и његовој породици снимљен је документарни филм, који је премијерно приказан прошле године у Словенији, која га је и финансирала. Филм о шареноликом животу харизматичног ситара приказан је на чак шест фестивала документарног филма.

„Словенцима је јако интересантно да постоји неко ван матице, ван државе, једна радња која се бави овим старим, традиционалним занатом. Овај занат постоји у Словенији тачно 542 године, од како је Бечки довр дао дозволу да се људи баве њиме.“

Осим што се бави несвакидашњим занатом, ситаров живот чине и разноврсни хобији. Свира Словеначку хармонику, инструмент који нико сем њега у Србији не уме да свира, а скупља и старе грамофоне и плоче са којих воли да слуша музику. Један је од оснивача удружења Словенаца у Београду, бави се певањем и активан је учесник више хорова. Док брише руке о кецељу, прича нам како сваког преподнева прво слуша музику сат времена,а ових дана ужива у опери „Кармен“. Све то наравно слуша на свом грамофону, а посебан осмех се појави на избораном лицу када говори о својој колекцији плоча.

„Имам старе механичке грамофоне, преко десетак, сви су оспособљени. То је чиста механика, али то је љубав. Као дете сам скупљао шибице, једно време сличице, шта знам, имали смо игрице које нису затупљивале мозак, били смо бистра генерација. Имали смо ми наше успехе, а били чили, ведри, и доста смо времена проводили напољу. А данас су сурова времена. Ми смо имали неки други живот и проживели смо га.“

Од како је завршио занат да постане никлер, наш мајстор је четрдесет и једну годину радног века провео у војном одељењу београдске индустрије мотора „21.мај“ у Раковици, где су правили моторе за авионе. Због овог посла, неколико месеци провео је на специјализацији у познатој фирми „Rolce Royce“ у Енглеској, где је, како каже, највише научио. Док је радио у Раковици, продавао је сита углавном суботом и недељом, када фабрика није радила. Тада би седао у свог „Фићу“ и продавао сита по београдским пијацама.

Љубав за занат је стекао од малих ногу. Још као дете је чистио радњу, па је због тога увек имао у џепу неки динар од деде-газде, и могао да купи чоколаду или чак карту за биоскоп. Сваке недеље ишао је у биоскоп „Авала“, и био је један од многе деце која су помогла да се он сагради. Присећа се колико је култура била важна тада, и да је деда тих година читао само „Политику“. Окреће се ка хрпи дебелих укоричених књига и значајним тоном наставља. „Увек се овде читала „Политика“, овај прозор се отвори,“ рече мајстор и покуца на мали стаклени прозор, једини који радионица поседује, „дође колпортер и убаци деди новине у радњу. Били су људи и онда обавештени.“

Потом се окренуо, па са оближње полице узео комад таког белог дрвета ваљкастог облика. Објаснио је да је то јеловина, јела. Људи кажу да је најбоља женска, јер има ситне годове. Она се исече грубо, па се полако ножем тањи, са једне стране дебље, са друге тање. Све праве мајстори ножем у брдима где има шуме. Исечено дрво се суши, савија се помоћу посебних машина. Тако прерађено дрво се продаје и сваки ободар има свога купца, зна за кога ради. Због тога што је свако дрво другачије, другачије је и свако сито. Није то серијски рад, већ специфична производња. А за њу је потребно време. „Са дрветом треба знати, оно има своје жиле, своје вијуге, а ако их пресечеш и не радиш са поштовањем, мораћеш да бациш материјал,“ наглашава мајстор, полако стишавајући тон, нежно као да прича причу за спавање малом детету.

Стари мајстор, владар свог малог ситарског царства, најсрећнији је док ради. Увек чека нови дан, и шта ће он ново да донесе. Верује да живи идеал живота у коме човек искористи свих двадесет четири сата „себи за душу“. За здрав живот неопходни су ред и рад, а управо они фале у Србији. Постоји велики број малих људи који су завршили високе школе, а немају шта да раде. Лице Ивана Дебељака наборало се када је прошаптао: „То је трагедија. Зато су увече сви кафићи и кафане пуни. И онда сви хрле у Београд, мисле да је неки Ел Дорадо.“

Ипак, мајстор се брзо прене из дубоких мисли. За крај разговора поменуо је да посао пропада и да не зна колико ће се још њиме бавити. Покушаће још неко врем, док га здравље служи, јер посао много воли и не би могао без рада да живи. Тачније, без рада и музике, које он у овој радионици сједињује. Музика га теши, даје му енергију коју он потом испољава кроз рад. Разни људи посећују радњу, различитих професија и карактера, са њима прича, дружи се, и сматра да свако оде из ове радње духовно богатији. Један тихи посао, који ништа материјално не обезбеђује, али није све у новцу.

Док напуштамо радњу, стари занатлија нас испраћа уз срдачне поздраве и велики осмех. Светрлост дана прекида причу и враћа репортере у савремени свет, у коме је невероватно да постоји један човек који је ситар, и који у својој малој радионици на Врачару чува једно старо, одавно изгубљено време.