Образовање по мери

Алекса је дете из „Сремчице“, дома за децу без родитељског старања. Умерене је менталне ретардације. Иде у основну школу „Антон Скала“ за образовање деце са посебним потребама.
Воли биографије писаца. Биографије државника и истакнутих историјских личности.
Зна ко су Луј XIV, Наполеон, Колумбо, зна Хитлера, Мусолинија, све наше народне хероје, Наду Димић, Лолу Рибара, Саву Ковачевића, Дражу и Тита, Жарка Зрењанина.
„Ах, то је онај што су га хапсили, што је добио батине у затвору?“
А једва уме да броји до 10.
Кад му наставница-дефектолог каже да преброји децу у разреду, он прстом покаже на првог, другог а онда се збуни, и наставља шест, осам.
Своје име и презиме уме да пише само по моделу. Наставница му напише а он препише. И онда он зна да је то његово име и презиме. Дејана, другарица из одељења, показује фотографију у уџбенику и каже да је то Ивана Секулић. Алекса је исправља „Није Ивана, него Исидора!“
„Кад идемо у шетњу до оближњег парка обавезно обиђемо споменик Исидоре Секулић. Он тражи“, прича наставница „Тражи да га водимо и до куће Душана Ковачевића, која је у близини школе, јер зна и ко је Душан Ковачевић.“
„То је онај писац, комшија?“ присећа се Алекса.
Мршав, кракат шеснаестогодишњак гледа нас плавим очима које се осмехују. Воли своје другаре из одељења, воли да помаже Саји домару да уређује двориште (које је, узгред, проглашено за најлепше школско двориште у Београду).
Сајо га воли „Добро је дете, биће нешто од њега.“
Све је на њему прекратко. И панталоне и рукави.
Данас је открио Алберта Ајнштајна. Тешко му је да изговори, али зна да му је жена Милева. „Кад порастем ја ћу да идем у Канаду. Бићу човек, а Ивана ће да ми буде жена“, објашњава Алекса.
„Пази да нећу“, буни се Ивана. „А Тито има Јованку!“ одговара он.
И Ивана има шеснаест година и из дома је у Сремчици. За разлику од Алексе, она је у контакту је са породицом. Умерена ретардација. Ни она не зна да чита, али зна да напише своје име. И презиме. И рачуна до десет уз помоћ сликовног материјала. Наставница је пита како је провела викенд код куће. Ивана прича како су ишли код кумашина „Био нам брат Божа, чистиле смо кућу, направила сам колач.“
„Ти си правила колач? Како?“
„Лепо. Ставила сам осам кашика брашна, уље ,воду,шећер“
„А јаја и млеко?“
„Не, то је посан колач. Пост је сада.“
Ивана зна да направи гибаницу. И још много тога.
И Ивана и Алекса су задовољни у кругу деце чију судбину деле. Осећају се прихваћено, сигурно, успешно. Пружају једни другима подршку и разумевање. „Воле да дођу у школу, а то је ваљда најважније. Да се осећају срећно“, каже наставница.
На часу природе и друштва провера знања. Наставница пита шта су жива бића. У учионици мук. Сви размишљају. Оглашава се Митар, бојажљиво „Животиње… људи и биљке“. Наставница га хвали. Цело одељење је поносно, а Митар највише. Лице му се озарило од среће.
Наставница дефектолог води групу од првог до осмог разреда. Тако да су се међусобно добро упознали и заволели. Групе су мале. Шесторо, седморо деце, тако да је могуће индивидуално радити са сваким појединачно. За сваког израђује посебне задатке у зависности колико могу да испрате, из српског, из математике. И из свих осталих предмета. Неки знају да рачунају до десет а неки и до двадесет пет. Кад заврше свој задатак, свако ради оно што воли. Алекса листа књигу из историје, Дејана пише, Ивана црта, Митар је на лаптопу. Улази на сајт „Ушћа“ и обилази продавнице. Гледа одела и ципеле бирајући које ће једног дана носити на матури. На ногама су му ципеле наопако обувене. Лева на десну, десна на леву.
„Алекса, мораћеш и ти одело и ципеле, кравату и белу кошуљу“, подсећа Митар. Алекса негодује „Нећу, не могу!“
У групи који смо посетили, једино Боки и Сале имају аутизам. Мада су потпуно различити, они се друже и међусобно најбоље разумеју у целој групи. Сале је висок и мршав. Миран је као бубица. Боки је дебељуца, округао и низак. Најбољи су другови, и Боки га увек води са собом, где год да иде. Пошто Сале не уме да каже кад му се иде у WC, Боки га води за руку чак и када иде у WC.

За аутизам се светска јавност заинтересовала се после филма „Кишни човек“. Прича о човеку који је аустистичар. Његов брат га киднапује из установе и креће са њим на дуго путовање, после ког је принуђен да га врати у институцију где се он најбоље осећа.
Од 1978. у основној школи „Антон Скала“ постоји одељење за аутизам. До тада су ту била само деца са интелектуалним потешкоћама. Немања је дошао у школу са дијагнозом високофунционалног аутизма. Помињу га сви. Завршио је основну школу „Антон Скала“, где су наставници препознали његов потенцијал и мотивисали га да заврши музичку школу. А онда је уписао и музичку академију. Сада је на четвртој години и свира бас, што не би могао без подршке породице и наставника.

Никола је такође дете са аутизмом, обожава компјутер.
„Никола, који је дан био 19.1.1999.?“
„Уторак.“
„А који је је дан био 23.2.2007?“
„Петак.“
„Објасни ми, живота ти, како то знаш!“
Он ћути, погне главу, види се да размишља.

„Не умем то да ти објасним.“
Идемо у салу за физичко. Ту је проба приредбе за нову годину. Ученици увежбавају своје тачке. Ивана спрема рецитацију. Алекса облачи костим Деда Мраза, спрема се за ритмичку тачку. Костим Деда Мраза му није прекратак.