Студентски радови

Инклузија не познаје дијагнозе

28. јануар 2017.
Иконија Јеврић

Инклузија не познаје дијагнозе

Развој инклузивног образовања који је један од услова за европске интеграције Србије, и даље је предмет полемика

Алекса воли биографије писаца. Биографије државника и истакнутих историјских личности.
Зна ко су Луј XIV, Наполеон, Колумбо, зна Хитлера, Мусолинија, све наше народне хероје, Наду Димић, Лолу Рибара, Саву Ковачевића, Дражу и Тита, Жарка Зрењанина.
„Ах, то је онај што су га хапсили, што је добио батине у затвору?“

А једва уме да броји до 10. Кад му наставница каже да преброји децу у разреду, он прстом покаже на првог, другог а онда се збуни, и наставља шест, осам. Своје име и презиме уме да пише само по моделу. Наставница му напише а он препише. И онда он зна да је то његово име и презиме. Какав систем школовања је најбољи за Алексу?

Усвајањем Закона о основама система образовања и васпитања, почело је уписивање деце са сметњама у развоју у редовне школе, али мишљење јавности и даље је подељено по питању да ли је реформа добро изведена. Дефектолози и учитељице већином негодују, они који су је спровели кажу да проблема нема, а родитељи? Они само желе шта је најбоље за њихову децу. Шта је, уствари, највећи проблем у овом облику инклузије, да ли постоје алтернативе или начин да се она побољша? Одговор зависи од тога кога питате.

Без икакве разлике

„Инклузију не спроводе добро само лоши наставници. Добри наставници су добри за сву децу. Инклузија не познаје дијагнозе. Инклузија нема алтернативу. Образовање је једини пут развоја појединца, без икакве разлике. Чак иако неко не види, не чује, не хода, не говори“, каже психолог Милена Јеротијевић, један од стручњака за инклузију и аутор бројних приручника и водича за боље спровођење инклузије од закона до праксе. И то све звучи сасвим разумно и исправно. Међутим, има оних који налазе нелогичности у оваквим аргументима. Није све тако црно или бело. „Проблем је“, објашњава правник и дефектолог др Слободан Мартиновић „што су деца третирана као хомогена популација која је сва погодна за потпуну инклузију, без вођења рачуна о посебности сваке врсте и степена сметњи у развоју. Посебно деце са интелектуалним сметњама, са менталном ретардацијом. Даље, уместо да са децом са сметњама у развоју раде стручњаци који су се посебно за то образовали девет семестара – дефектолози, рад са њима обављају наставници, педагози и психолози, дакле, стручњаци који су у току свог школовања тек узгред чули за њих и њихове проблеме.“ Наравно да ће дефектолози рећи за себе да су једини стручњаци, зар не? Пристрасно и неуверљиво…

Неспремне учитељице

„У одељењу сам имала двоје деце по инклузији, прича учитељица Татјана Петрић „али доста су се разликовали. Дечак са посебним потребама који је сада у одељењу уопште нема развијен говор. Како учитељ да научи и натера неко дете да почне да прича? С њим треба да ради дефектолог, логопед, неки терапеут. Ако је дете слепо, у колицима, или глуво, а има очуване све друге функције, очувану интелигенцију, може да ради, онда у реду. Претходни дечак није био тако тежак случај, могао је да прати, нешто да разуме, запамти. Али, сада имам у одељењу дете које има IQ 54 и које не прича. И ја њега треба да научим шта? А од тога што је држава обећала, асистента, логопеда, радног терапеута, пратиоца, бесплатних уџбеника који су тој деци прилагођени… Од тога нема ништа“, завршава разочарано. Да ли је учитељима заиста потребна помоћ у раду са децом са посебним потребама, или су једноставно лењи и не желе да се потруде? Како то да са некима могу а са некима не? Имају доступан интернет, разне организације за подршку, приручнике и водиче са којима могу да се консултују и информишу о проблему са којим су суочени. Такође, једнодневне и дводневне семинаре на којима могу додатно да се обуче. Још само кад би постојао неко ко се заправо школовао за рад са овом децом. Ах, да….

Руководитељ Групе за социјалну инклузију Министарства просвете, науке и технолошког развоја и председница Савета Мреже подршке инклузивном образовању Гордана Цветковић сматра да специјализована знања нису неопходна „Можете имати сва могућа специјализована знања о неком проблему, али кад вам дође дете морате га упознати, шта га занима, на шта реагује, шта га узнемирава. Та теза да може да се уђе, исприча прича, и да сви разумеју, давно је превазиђена. Има много ситуација где се тражи другачије ангажовање учитеља од уобичајеног и на то морамо да почнемо да се навикавамо. Дефектолози се баве дефектом, сметњом. У инклузији фокус је померен са сметње, не бавимо се оним што дете не може, већ оним што може“, објашњава Цветковићева.

Ко је одговоран?

Преседница Удружења за помоћ особама са аутизмом и родитељ особе са аутизмом Весна Петровић, каже да се из разговора са осталим родитељима који се јављају Удружењу искристалисао главни проблем оваквог облика инклузије „Требало озбиљније да се приступи едукацији учитеља. Родитељи се не жале на сам програм, на закон, већ на људе који раде са децом, односно на учитеље. Свако дете мора да се зна индивидуално када су у питању деца ометена у развоју, а не знам колико учитељи имају времена за то, у одељењу од тридесет. Тако да постоји велики отпор према инклузији у њиховој струци. И они и родитељи виде дефектолога као некога кога могу да питају, потребан им је у неком облику да буде део тима. Ако дете кроз образовање не прође добро, и крене уназад, ко је одговоран? Ми нисмо против инклузије, ми смо само родитељи и хоћемо јасну ситуацију“

Дете са сметњама у развоју може бити уписано у редовну школу, а у школу за ученике са сметњама у развоју уписује се на основу мишљења интерресорне комисије, уз сагласност родитеља. Интерресорна комисија се формира на нивоу општине и има три стална члана (педијатар, школски психолог и стручни радник на пословима социјалног рада) и два повремена члана, који се одређују за свако појединачно дете.

Могућа решења

За побољшање инклузије деце са посебним потребама, др Слободан Мартиновић наводи да постоје разна решења „Применити селективан, изнијансиранији приступ у одређивању најбољег образовног модела, посебно за децу с менталном ретардацијом. Јер за такву децу увек су потребни и измена плана, и измена програма. Затим, увести модел делимичне инклузије, која је често једино могућа за децу са сметњама у развоју. И на крају, промена положаја дефектолога – да учествује у осмишљавању и спровођењу инклузије, буде стручни сарадник у инклузивној школи, стални члан интерресорних комисија.“ Како Мартиновић објашњава, делимична инклузија би подразумевала да се неки часови се изводе заједно са редовном наставом (музичко, ликовно, техничко, некад и српски – нпр. слушање радио драме, гледање филма, излети…), а неки у посебној настави. У оба случаја уз учешће дефектолога. На тај начин, и наставници а и деца са сметњама добила би потребну додатну подршку.

Специјално образовање у Финској Услуге специјалног образовања су доступне ученицима у два облика: у пуном трајању (full time) или у краћем временском периоду (part-time). У оквиру специјалног образовања које се одвија у краћем временском периоду, ученик похађа редовну наставу са 20 до 30 својих вршњака, док специјалну подршку добија из једног или више предмета током школског дана. Пружање специјалне подршке се најчешће одвија индивидуално или у мањим групама у издвојеним “клиникама” које води специјални наставник. У оквиру специјалне образовне подршке која се реализује у пуном трајању, ученици похађају часове из одређеног предмета који су намењени само ученицима који имају посебне потребе. Алтернативно, ова врста специјалне образовне подршке може бити интегрисана у редовну наставу, у оквиру које ови ученици добијају додатну подршку у учењу.(преузето из: Uusitalo-Malmivaara et al., 2012) Извор:Министарство просвете, науке и технолошког развоја, Анализа квалитета образовања у школама и одељењима за образовање деце са сметњама у развоју

Чини се да смо у целој овој збрци аргумената „за“ и „против“, негодовања, пребацивања кривице, мишљења свакојаких стручњака, негде успут, изгубили дете.