Једина дама у спортској редакцији ТВ Б92

Интервју Нина Колунџија

„Прва сам девојка која је дебитовала прво као презентер, као новинар чији се глас чуо у спортским прилозима, интервјуима на Б92. И даље сам једина“, изјавила је Нина Колунџија, новинарка ТВ Б92.

Од малих ногу је волела спорт и маштала да се бави њиме. Уз недостатак талента , пронашла је свој пут и љубав у спортском новинарству. Новинарка Нина Колунџија извештавала је са многих спортских такмичења, међу којима издваја испуњење свог сна – извештавање са Олимпијских игара у Лондону 2012. године. Млада новинарка признаје да јој једини страх представља коментаторски посао, али такође наговештава да би волела и то да испуни.

Какав је осећај бити једина припадница женског пола у ТВ редакцији Б92?
Велика је част. Прва сам девојка која је дебитовала прво као презентер, као новинар чији се глас чуо у спортским прилозима, интервјуима на Б92.

Шта Вас је привукло да се определите за спортско новинарство, с обзиром на то да нисте имали талента за спорт?
Почела сам да пратим спорт баш као клинка, ја мислим да сам имала негде девет, десет година. Југославија је после три пропуштена првенства коначно могла да учествује на једном Европском првенству у Атини у кошарци и знам да сам тада први пут гледала репрезентацију. Ја сам била фасцинирана, јер смо тада имали невероватан тим и побеђивали све. Уз моју браћу од ујака почела сам да пратим редовно клупски спорт и свако лето долазила на неко ново репрезентативно такмичење. Живела сам у рукометном граду, Бачкој Паланци и ишла уживо да гледам утакмице. Ја сам буквално од малена знала да је за мене спортско новинарство.

Које спортско такмичење Вам је било најтеже за извештавање, а које најлакше?
Најтеже су ми биле Олимпијске игре зато што је био велики изазов, јер мораш да смишљаш, да тражиш приче које су ван Олимпијског парка, да правиш приче о атмосфери, о неким проблемима. Тада је било актуелно питање безбедности, и дан данас је. Радила сам неке приче које нису искључиво спортске, него су на граници спорта, политике, друштвено- социјалних тема и тако даље. То ми је био најзахтевнији догађај на коме сам била. А најлакши догађај, исто тежак али и најлепши је Светско првенство у кошарци 2014. године, јер мене су сви испратили реченицом „А видимо се за пет, шест дана“. Мислили да ћемо да одиграмо групну фазу такмичења и онда након тога осмину финала евентуално. Како је турнир одмицао, ја сам само продужавала свој останак. На крају је било свих осамнаест дана, укључујући и дане паузе. Исто тако је био велики догађај и захтеван за рад, али носио нас је елан и сви смо били еуфорични због успеха репрезентације. Истовремено сам била и новинар и навијач.

Да ли је Ваша амбиција да извештавате на Олимпијским играма била подстакнута Вашим првим јавним појављивањем на дочеку нашег најбољег пливача Милорада Чавића?
Па јесте и тим. Сан сваког спортског новинара јесте да извештава са Олимпијских игара, тако је и мени било. Ја стварно нисам очекивала да ће то доћи тако рано, јер то је био мој други Олимпијски циклус на ТВ Б92 и било је другачије, зато што код нас на пример РТС има право преноса, може да добије акредитацију, све остале телевизије не могу. Просто такав је систем код Олимпијских игара и то је изазов виши због тога што мораш да се докажеш, да проналазиш начине да наговориш спортисте да изађу ван Олимпијског парка, да дају изјаву или интервју. Ја сам сама ишла као представник Б92. Мој задатак је био да правим приче које су ван терена и то је био изазов више за мене.

Радили сте у свим кадровима редакције. Да ли постоји нешто у чему се још нисте опробали у вези са новинарским послом, а волели бисте?
Нисам била коментаторка. Требало је једном да се деси, јер силни неки вирус је владао у редакцији, али ипак се није десило. Од свега осталог ме није никада био страх. Што се тиче самог коментарисања, мислим да би ми била мала фрка и једино бих пристала у случају да имам једног колегу уз себе који би ми притрчао у помоћ уколико би то било потребно.

С обзиром на то да сте ауторка емисије ,,О путу Новака Ђоковића до места број један на АТП листи“, да ли то значи да је тенис Ваш омиљени спорт? Није, него је кошарка. То је први спорт који сам почела да пратим и највише волим да идем на кошаркашке утакмице. Када бих могла да бирам да ли да гледам кошарку на ТВ-у или тенис, увек ћу да изаберем кошарку.

Ко Вам је узор у новинарству, а ко у спортском свету? Немам узоре. Имам колеге које волим и ценим. На пример Аца Стојановић је први кога ћу да ставим на ту листу, зато што сам ја њега пратила још када сам била клинка. Имала сам ту срећу, то је било кратко, да сам радила са њим у исто време у редакцији, тако да сам од њега стварно доста научила. Затим колега Иван Лончаревић, он је раније радио на ТВ Б92. Он је човек који ме је дочекао на Б92 и имао бескрајно много разумевања за мене, јер сам ја дошла са факултета, без секунде праксе. Много чему ме је научио. Када је реч о спорту, Новак Ђоковић је стварно велики професионалац и нас новинаре максимално испоштује и увек је ту да изађе у сусрет када је реч о изјавама, интервјуима. Позитивније и боље искуство имам са њим, него са мање познатим спортистима, који су у фазону да одлажу и не јављају се на телефон.

Велика сте заљубљеница у моду. Уколико би Вам се указала прилика, какву врсту модног догађаја бисте извештавали?
Да ме пошаљу на Fashion Week у Њујорк. Стварно волим моду, не могу да кажем баш од клиначких дана, рецимо у последњих десетак, петнаестак година. Пратим шта се дешава и волим Fashion Weeк-ове у иностранству. Не мислим да сам неки стручњак. То би можда било попут кратког излета, ако бих се нашла негде на лицу догађаја, тада ми не би био проблем.

Спорт или мода?
Спорт увек.