Интервју недеље

Свет кроз призму унутрашњих осећаја

22. јун 2017.
Бојана Трифуновић

Интервју Јован Сремчевић – инклузија особа са инвалидитетом у свакодневни живот

Заљубљеник у звуке природе, тридесетосмогодишњи Јован Сремчевић, рођен је са губитком вида. Одмалена научен да се ослања на свој инстинкт, поделио је своју причу и недаће које су га пратиле током одрастања.

Докле год дишем и осећам знам да ће све бити добро

С обзиром на то да сте особа са оштећеним видом, како се сналазите у свету у којем живите? Да ли Вам је потребна помоћ?
Не треба ми персонална помоћ. Када ми је потребно нешто, ја питам, али се увек ослањам на себе. Родитељи су ме као дете научили да ако сам слеп, не значи да сам различит од других људи. Научили су ме да будем независан и да сам сам себи највећи пријатељ.

Који период бисте издвојили као најтежи период у животу до сад?
Имао сам јако тежак период док сам ишао у школу, јер тада технологија није била довољно развијена. Ишао сам у регуларну школу са ђацима који нису имали исти проблем као ја. Морао сам да трагам за информацијама као и свако друго дете, али да се трудим много више. Трудим се и данас, што зна јако да ме умори. Сећам се да ми је мајка сваки дан после школе ишчитавала градиво и тако смо заједно понављали део по део. Са друге стране, нисам био најприхваћенији од стране деце. Знали су да ми се ругају и подсмевају, јер нису заправо знали у чему је мој проблем. Касније, када сам добио прилику да учим у иностранству,имао сам више мотивације и ту сам пуно научио. То је био период навикавања да ћу овакав бити читав живот и сналажења у свету који ме неће увек најбоље разумети и прихватити.

Претпостављам да имате помоћ када се налазите напољу. Да ли су постојале ситуације када сте били препуштени сами себи и можете ли да нам откријете нешто више о њима?
Свуда где идем прати ме пас, осим у случајевима када идем у болницу, тада ми је потребно људско биће које ће да ме придржи. Укућани су у почетку били скептични да ме игде пуштају самог. Прво су ми набавили штап, а кад сам добио пса, стекао сам поверење и препустио инстикту према псу да ме води. Неколико пута се десило да се нађем сам напољу, а једну ситуацију бих посебно издвојио. Било је то када сам тек кренуо у школу, мајка ме је пустила да одем напоље са штапом. Не знам како се десило, али штап је подлетео под ауто, а ја сам пао. Повредио сам се, али не озбиљно. Од тада имао сам већи број незгода, али биле су мале и безначајне.

Сигурно постоје и оне ситуације у којима је страх присутан. Како се носите са њима?
Немам неке посебне страхове. Једини страх су ми камиони и звук који испуштају када се крећу. Не волим да идем поред њих, и уопште поред бучних возила, јер стварају у мени неку врсту нервозе. Опушта ме природа и њени звуци. Обожавам када сам у њој, јер ме инспирише да стварам.

Када сте приметили да имате таленат за свирање клавира?
Док су се остала деца играла напољу са лоптом, ја сам слушао класичну музику. Имао сам срећу што су ме родитељи подржавали иако нису били финансијски најбоље потковани, потрудили су се да ми пруже све што би ме учинило срећним. Као што сам рекао природа ме је доста инспирисала. И дан данас ме инпиришу звуци потока, цвркут птица. Тад заиста уживам у тренутку и подстакнут њима ја желим да урадим нешто ново. Најбитније је да сам ментално неограничен, и све док је тако ја могу да стварам. Наравно, постоје тренуци када се не осећам најбоље, али тако се сви ми осећамо. Докле год дишем и осећам знам да ће све бити добро.

Како замишљате људе и ствари око себе?
Најпре их осећам. Често осетим искреност код људи када ми приђу и понуде помоћ. Мада је то ретко данас. Мораш да се крећеш, да будеш међу људима, да питаш, тражиш, причаш. Уколико не тражиш помоћ, нико ти је неће пружити. Исто тако не волим када осетим суздржаност код људи када ми приђу. Тада само желим да викнем на сав глас да нисам пуно различит од њих.

Чиме се водите у животу?
Најважнија ствар која ме одржава јесте вера. Једном када сам се нашао у друштву дванаестогодишњака, један од њих ме је питао зашто сам и даље хришћанин с обзиром на то да ми Бог није подарио вид. У том тренутку сам се запитао и схватио сам да оно што сам доживео и научио као слепа особа, не бих могао да искусим да то нисам.