Косово: између политике и људи

Кренули смо аутобусом у неизвесност. Нисмо знали шта да очекујемо од места које је последњих деценија постало синоним политичких и етничких сукоба на Балкану. Група студената, решена да из прве руке упозна подручје о коме се толико прича, а у ствари зна недовољно, нестрпљиво је чекала да дође до циља. Ипак, пут до Приштине се чинио као да смо кренули на неку закаснелу екскурзију. Без страха, али са великим узбуђењем, пролазило нам је кроз главу шта нас очекује на територији која изазива толике тензије.

Прво искрцавање било је у Грачаници. Огладнели и уморни од пута сели смо у оближњу ћевабџиницу, која је подсећала на неку руралну градску биртију, али с атмосфером која је одисала топлином. За мање од десет минута смо појели ћевапе са све кајмаком, алевом и лепињама, платили конобару у динарима и упутили се даље на наше путешествије. Дошли смо до једног од најзначајнијих споменика старе српске културе, манастира Грачанице, где тога дана није било скоро никога, сем наше мале групе, двоје, троје људи који су дошли по неки сувенир и водича манастира, жељног да нам исприча и више него што смо планирали да сазнамо о историји Грачанице. После посете манастиру, није било много времена за разгледање града, већ смо се брзо упутили ка Приштини.

Гледајући панораму Приштине, са периферије, види се разлика између празних, опустошених, околних делова града, са по неком кућицом, зградом и ширег центра који визуелно притиска посматрача збијеним и начичканим грађевинама. На улазу у град прво што упада у очи су кранови, објекти у изградњи, градилишта која на све стране ничу као из воде. Зграде углавном једноставног, помало примитивног стила, али и оне новијег датума, у стаклу и плочама, без плана су набацане једне до других, тако да подсећају на дело неког детета које се мало заиграло Лего коцкицама. Што више урањамо у градско језгро мање је природе, а више возила, зграда и људи. На улицама се највише могу видети деца, тинејџери и млади, што и не чуди, с обзиром да је више од 70 процената популације млађе од 35 година. Старији, али и неки млађи људи знају српски језик, који не користе, јер је Срба у Приштини остало врло мало.
Наше прво одредиште била је зграда Градске управе, где нас је у великој канцеларији дочекао градоначелник Приштине Шпенд Ахмети. Иако на први поглед гломазан човек, грубих црта лица, који не делује претерано заинтересовано за дискусију, након разговора оставља потпуно другачији утисак. Прихватајући да прича на српском језику, који одлично говори и то са изворним приштинским нагласком, упутио нас је у рад и функционисање градског система, али и положаја и бројности српске мањине. „Постоји само један српски посланик од укупно њих 51 у Скупштини града. Имамо два, три села где живе Срби, јер их у граду више нема толико, а највеће село са Србима је Доња Брњица, где има око 70 кућа. Грачаница која је била део Приштине, децентрализацијом је постала посебна општина“. Говорећи о садашњем и будућем развоју града, градоначелник признаје да се чини мало хаотично, али да и у том хаосу постоји нешто лепо, и додаје да би волео кад би се људи који су отишли из Приштине вратили да поново живе тамо. „По мени је важно да општина обезбеђује добе услуге свакоме, без обзира да ли се зовете Ненад или Шпенд“.

Након састанка са градоначелником Приштине таксијем смо кренули ка нашем хотелу. Прелепо време је тог дана очигледно измамило већи број људи на улице. Жене које су пролазиле биле су модерно, европски обучене, са пар изузетака забрађених особа. Деца су се враћала с ранчевима из школе, чаврљујаћи о неким безбрижним темама, а два пса луталице су стрпљиво чекала на семафору да прође колона возила и да им се упали зелено светло. Убрзо се са наше леве стране појавила једна од топ 10 најружнијих зграда света, по избору британског „Телеграфа“. Приштинска Народна библиотека, изграђена инспирисана пчелињим саћем, више подсећа на ванземаљски затвор, издељен на неправилне, правоугаоне ћелије са бодљикавом жицом око њих и јастучастим куполама на врху и тешко да смирујуће делује на студенте који се одлуче да уче баш на том месту. Брзо стижемо у хотел, где нас рецепционери љубазно на енглеском језику, уз понеко „хвала“ и „изволите“ распоређују по собама, у којима се задржавамо само толико да оставимо кофере, да бисмо стигли на следећи састанак.

У згради косовског парламента примио нас је посланик Српске листе Ненад Рашић. Улазак је личио на аеродромску процедуру уласка у авион. Покретна трака за све ствари из џепова или са тела које би могле да запиште и скенер кроз који се пролази на улазу продужава се у хол, где нас је дочекао посланик Рашић, руковао се са сваким понаособ и спровео нас до сале за састанке на другом спрату. „Једна од мојих главних смерница којима се руководим је да смо ми спремни да саслушамо и послушамо Београд, али хоћемо да имамо партнерске, а не поданичке односе, јер Срби који живе на Косову морају да имају право да одлучују сами.“ У помало песимистичком тону нам је објашњавао политичке околности које тренутно владају, за које каже да тренутно почивају на принципу „што си глупљи, то си бољи“, а да само с конкуренцијом може да се уради нешто квалитетно. „Таман кад помислимо да можемо да напредујемо, уз тиху варијанту да уђемо кроз задња врата, ми понављамо исте грешке и правимо томове глупих потеза.“

Након исцрпних састанака, грачаничким ћевапима је прошло дејство, па смо утеху за наше празне стомаке пронашли у бургерима, у ресторану у центру Приштине, који је такође врвео од младих људи. За разлику од Грачанице, валута за плаћање тог задовољства, а и било чега другог у овом граду био је евро. Вратили смо се у хотел рамишљајући да ли би нека боља политика могла да промени ствари, помири људе и да ли стварно из хаотичног стања града и људи може некако да проистекне хармонија.