Револт и уметнички израз младих кроз уличну уметност

Зашто оронуле грађевине да остану у сивилу? Ако нешто не може да се среди, може бар у некој мери да се улепша. Цртежи и пароле, уколико су на прави начин представљене, осликавају дух друштва и града у којем настају. Иако су, углавном, прве асоцијације на графите поруке мржње и нетепељивости, које, у последње време, испуњавају град, они исто тако могу да шире дивне поруке и тај исти град улепшавају. Онај коме је улична уметност заиста страст, или хоби, сигурно ће се трудити да, с обзиром на високе цене и скупа улагања у материјал, то што ствара презентује на најбољи могући начин. Друга ствар су они који купе спреј само да би написали „смрт полицији“ , или претили и омаловажавали било коју друштвену групу. За такве преступе је логично да постоје новчане казне, јер говор мржње није нигде прихватљив, а поготово не на јавним површинама. Млади у нашем друштву често немају прилику ни начин да изразе своје мишљење, па им графити служе као елемент стварања нових канала комуникације и нових вредности. Они хоће да њихове поруке буду примећене, као глас отпора и промена, али морају да буду свесни неких ограничења и правила, која би спречила нарушавање естетских вредности града.

Данас су графити присутни у целом граду, а не само на периферији. Заправо се може рећи да готово нема улице, па ни зграде ни споменика без нажврљане поруке, које доприносе томе да се оставља утисак прљаве и запуштене престонице. Нарочито је тешко оправдати бесмислене и увредљиве пароле које нарушавају изглед споменика и јавних институција. Осим што представљају ругло, њихово уклањање се обавља посебним методама које, врло често, јако пуно коштају. Графити су одавно сврстани у уметност која поставља питања, преноси политичке поруке и скреће пажњу. Они су постали заштитни знакови градова, као уметност, која преко естетике наводи на размишљање. Зато је потребно направити разлику између правих уличних уметника и деликвената и разграничити шта је уметност, а шта вандалски чин. У реду је да се уметницима обезбеди простор за осликавање мурала и пружити им шансу да свој таленат представе људима, али они немају никаквих додирних тачака са овима другима, сем што можда користе исти спреј. Ако деликвентима доделите простор за осликавање опет ће исписати увредљиве натписе. Такође, ни едукација ту не може да помогне јер они врло добро знају да исписивање спрејом таквих ствари није нешто што је прихватљиво, па ипак то раде. Графити се не пишу искључиво ради бунта и отпора друштвеним нормама, него и због тога што аутори графита желе да истакну свој став. Људи некада не разликују увредљиве поруке и уметничко дело. Зато се правим графитарима не придаје велики значај. Када би сви они који позивају на било какав облик мржње, као и они који уништавају јавну и приватну имовину, били санкционисани, врло је вероватно да би сви вандали почели да размишљају о могућим последицама.