Графити - ругло или уметност

Једна од ствари по којој је Београд карактеристичан јесу графити. Већ са првим залажењем у београдске улице они су свуда около. И док би их се једни заувек отарасили, други их неуморно исцртавају. Ту се јавља питање да ли су графити ругло или уметност. Међутим, пре тог питања треба дефинисати шта су, заправо, графити. Да ли су то поруке исписане обичним спрејом или велики разнобојни мурали?

Историјат
Реч графит настала је од италијанске речи „граффито“- шкрабати, која опет потиче од грчке речи „грапхеин“, што значи писати.
Стручно, постоји неколико врста графита по начину прављења и месту настанка:
Таг – стилизован потпис
Бомба – на забрањеним површинама (у 2 боје)
Пис – комбинација свих техника
Е2Е – везује се за возове и метрое
Од врха до дна – простире се преко целог зида
„Прво што је човек остављао је своју шаку на зидове пећине што је говорило „ја сам овде“ . Отисак човекове шаке умочене у уље или пепео, то је први графит“, каже Зорица Мршевић, социолог. „После Другог светског рата настају први званични графити, прављени спрејом. Настају у Амстердаму и Њујорку као продукт поп културе и студентског бунта.
Није било мобилних ни интернета па су графити служили као поруке, позиви на окупљање итд.“
Први узроци појаве графита били су социјални немири. Најпознатији су они у Паризу и Филаделфији 60’тих година XX века. Први ауторизовани графити цртани су од стране дечка кога су звали Таки, а живео је у улици 183 у Њујорку. Тек када су графити почели да се израђују по метрополским метроима државе су почеле да уводе санкције. Милиони долара буџета одлазило је на отклањање графита. Један од новијих примера борбе против графита је била борба градоначелника Њујорка, Рудолфа Ђулијанија.
„У Јужној Америци се боре графитима против насиља над зенама. У Немачкој постоји жена који већ 30 година сваки дан скида графите који имају везе са фашизмом. Свако јутро их брише са шпатулом и средством за посуђе. Борба Ђулијанија је показала да је таква врста борбе беспотребна и јалова”, каже Мршевић.

Андреј Јосифовски, познатији као Пијаниста, већ годинама уназад украшава београдске фасаде у борби против сивила. Са спрејом у руци осликао је неке од најлепших мурала у Србији, а неки од њих су посвећени Новаку Ђоковићу, Малом принцу, Мирославу Радуљици, Ланету Гутовићу, Драгану Јовановићу, Ђури Јакшићу, али и многим другима.
“Треба установити да ли је то испис на зиду или пак стилизовано слово. Графити као поруке су ругло. Овај занат није исплатив. Мени и већини је ово хоби. У Србији је познато да не може да се живи од уметности, тако да се ја и неколицина њих сналазимо, а ја се успут бавим и другим пословима. “Најчешће сликам портрете познатих личности, било живих или умрлих, као и провокативне поруке. Разликујем комерцијални део који брзо наилази на оџив код јавности и шири се кроз друштвене мреже, и уметнички део који занима само одређени слој људи и који се не шири том брзином”, каже Јосифовски.
“Свако цртање на јавној површини је незаконито. Потребна је дозвола, а ја је никада нисам добио. Тренутно радим мурал на Бежанијској коси, где ми није требала дозвола од града, већ сам се само договорио са власником зграде који је пристао на израду мурала. Било је потребно да се само удари печат, док је у ужем градском језгру потребна дозвола надлежних институција. Постоји зид старе фабрике ИМТ на Новом Београду, где је, на пример, дозвољено цртање. Шкработине на зидовима и непримерене поруке не приличе једном граду, али то схватам као неки бунт и то ће људи увек остављати, мада, питање је у којој мери то дозвољавати. Идеално је да се одреде зидови за цртање графита”, истиче Јосифовски.

Андреј Јосифовски је током свог рада временом креирао одређени стил и постао цењен муралиста у граду.
“Ја најчешће стварам на Бежанијској коси и од ње планирам да направим урбан дистрикт. Има много слободних и погодних фасада за то. Платио сам казну у комуналној полицији док сам радио на муралу Новака Ђоковића. Волим да кажем да сам због Новака платио казну. Међутим, они када те ухвате без папира одмах ти пишу казну, без обзира колико то што радиш било лепо.”- каже Андреј Јосифовски.

„Графите праве млади људи, то је јасно и то је на један начин одраз жеље младих дакажу оно што имају, када немају право место и када немају ни политичку ни уметничку могућност да своје ставове изразе на неком правом месту. То је израз и неке младалачке енергије и гнева. Потребна је и одређена спретност, треба ту клечати, чучати, пењати се, па су чак потребне и хитре ноге за бежање , тако да млади имају највише елана за то“, каже Зорица Мршевић и додаје: „Сматрам да треба одредити неке делове града који би могли да се бескрајно цртају. Исто тако, мислим да је добра идеја да се распише годишњи конкурс за неки врло атрактиван зид, па ко смисли најбољи предлог да добије бесплатне боје и онда да може слободно да искаже своје уметничке тенденције. Сузбијала бих графите мржње, а за друге бих предлагала нека места која би могла да послуже људима да прикажу своје ставове и своју уметност. Мурали су некада били периферијска појава, али сада све више долазе и до центра града“.
У жељи да дознамо где су у Београду дозвољени графити, Комунална полиција нас упућује на Беоком сервис који нас опет преусмерава Комуналној полицији. Питамо се постоји ли утврђени правилник о овом питању.
“У Београду постоји неколико површина на којима су дозвољени графити. Основна школа “Стари Град”, парк на Славији, двориште Прве београдске гимназије. Најлакше је добити дозволу од приватних лица и установа којима осликавање решава проблем ишараних фасада. Реакције грађана на графите су различите, у Европи их прихватају, док им се у Индији диве”, наводи Зоран Ђорђевић, комунални полицајац.
“Процес отклањања графита је такав да прво комунална инспекција изда налог власнику зграде чија је фасада ишарана. Власник зграде онда шаље тај налог Градској чистоћи која долази и отклања графит”, истиче Ђорђевић.
Пријаве деликвентског понашања су ретко кад ефикасне што се тиче самог кажњавања починилаца, првенствено због брзине њиховог деловања.
“Комунална полиција долази на позив. Али док ми дођемо учинилац је већ побегао и оставио графит на зиду. Оно што се најчешће дешава је да полицајци шетају и ако угледају некога ко исцртава зид, одмах му пишу казну”, каже Ђорђевић .
О томе где је дозвољено исцртавање графита и у коликој мери политика игра улогу у осмишљавању ових ликовних парола, рекла нам је Зорица Мршевић.
„ Практично нигде није дозвољено. Ја мислим да се сви они шуњају и то раде кришом, током ноћи. Оно што ми је било занимљиво је то да када сам била у Будимпешти нигде нисам видела исписане зграде, јер код њих постоје оштре санкције и наџор који делује буквално пре него што починилац извади спреј. Показало се да се слогани који се узвикују на утакмицама од стране хулиганског дела навијача се некако подударају са тим што пише на улицама, а онда понекада и политичари у предизборним страстимакористе те исте изразе и таргетирају сличне групе. Сада, питање је ко је на кога утицао, да ли политичари слушају звук народа па то понављају, или они сугерирају својим људима којеимају међу навијачима шта да говоре.” – каже Мршевић.
Данас, сведоци смо многих графита по граду. Нажалост, оних правих је мало. Може се рећи да подручје Дорћола обилује муралима. Ипак, цео Београд је већ видео натписе “ГО ВЕГАН” и исцртане карикатуре животиња. И да нећете, не могу да вам не привуку пажњу. Остаје закључак да све шкработине треба отклонити, а за мурале одредити зидове и површине на којима би њихово исцртавање било дозвољено. Право на град! Као што имамо право да протестујемо тако можемо и да цртамо, вичемо, певамо.