Интервју недеље

Интервју са Бојаном Љубеновићем о изазовима новинарства

20. децембар 2011.
Aleksandra Krsmanovic

Компромис са идеалима

Ова професија је заразна.Интегритет се чува тако што се објављују само истините информације.

Бојан Љубеновић је новинар у Служби за информисање Београда. Већ 12 година се бави овим послом. Каже да је овакав облик новинарства нешто другачији од стандардног,јер је његов посао нека врста прес службе. А уз то,пише и за Вечерње новости.

 –   Почео сам пре 12  година. Случајно,био сам без посла и налетео сам на конкурс листа ,,Београдске новине“. Појавио сам се,заједно са петнаестак студената журналистике. Када је уредик испричао шта се од нас очекује,трчкарање по граду ради сазнавања који ће аутобус променити трасу,на следећи састанак су дошла свега двојица – један момак и ја. И тако је почело.

 Новинари често наглашавају да се писање прве вести не заборавља. Какво је Ваше искуство?

 –          Наравно,то се не заборавља. Уредница ме је послала у београдски водовод да проверим колико грађани редовно плаћају рачуне. Урадим то,дођем кући,напишем текст. Мислио сам да је то нешто савршено,читао сам га мајци,тати,баки,комшијама,стринама… Дођем сутра у редакцију,предам а уредица ми све то прецрта,скрати,не остане ништа од моје умотворине. Разочарање је било огромно…

Дешавају ли се и после вишегодишњег рада сличне ситуације?

 –          Обавезно. То је уобичајна појава.Али сада сам свестан колико је уредник важан. Фасцинантно је како они исправе,уреде,оживе вест. Новинарство је занат који се свакодневно учи.

   Кога Ви издвајате као медијске узоре код нас?

 –          Тешко ми је да било кога издвојим. Многи од мојих медијских узора су се искомпромитовали,тако да ми је јако тешко да издвојим неко име у које имам поверење да може да уради нешто што други не могу.

Чиме новинар треба да се руководи када пише о некој осетљивој друштвеној теми?

 –          Њега треба да занима само истина. Треба да се сети да је у служби грађана пре свега и не треба да скрива истину. Код нас је проблем што већина новинара не зна да ради свој посао.

Колико медији могу да утичу на свест грађана?

 –          Медији имају огроман утицај и то не треба злоупотребљавати.Али за озбиљне чланке треба да се раде озбиљна истраживања,за шта се нема ни воље ни новца код нас.

Често се говори о притисцима на новинаре. Дошли смо и у ситацију да је новинарима угрожен живот. Какви све притисци на новинаре и медије постоје?

 –          Најразличитији. У редакцију упадне ,,жесток момак’, разлупа целу технику,пошамара новинаре… Много су ипак опаснији притисци који се врше отпуштањем новинара,тешко је у таквим условима говорити о слободи говора. Огроман је и притисак оглашивача који контролишу медије.

Има ли изгледа да ће се томе икада стати у крај?

 –          Тешко,да не кажем да је то немогуће. Поребна је боља законска регулација,боља едукација о овој професији,за све је потребно огромно време!

Много је различитих саговорника,тема и ситуација са којима се сретнете само у једном дану. Имате ли неку анегдоту који препричавате?

 –          Скоро сам радио неки пројекат у школама и говорио сам о томе зашто је добро а зашто није добро бити новинар. После једног предавања схватио сам да више од пола часа причам зашто се није добро бавити новинарством.После тога уследило је горко и мучно преиспитивање.

И шта Вас је натерало да ипак од овог посла не одустанете?

 –  Морам још једном да поновим да је то слабо плаћен посао,тежак изнад свега,горак је то хлеб. Притисци су велики а заштита никаква. На крају, ипак остане лепо осећање и задовољство када помогнете некоме,када нађете донатора сиромашној деци,када допринесете да се чује прича о породици без крова над главом а затим им неко помогне. То јш увек медији и новине могу. Људи који су изгубили поверење у државне институције и државну заштиту обраћају се медијима. Осећај да се некоме помогне тера вас даље,да покушате нешта да промените.