Студентски радови

Искрваривши историју

21. децембар 2011.
Relja Trajković

Мемоари у стрипу Арта Шпигелмана – МАУС објављени су у два тома. Први, под насловом Мој отац крвари историју 1986. и други И ту су почеле моје невоље 1991. године. У питању је биографија ауторовог оца, Владека Шпигелмана, а оба тома су обједињена насловом Повест преживелог. Аутор је за ово дело добио многе награде, међу којима су Ајзнерова и што је најважније, Пулицерова награда, обе 1992. године. Ово је једини стрип који је награђен најпрестижнијом америчком наградом за новинарство и документарну прозу.

Арт Шпигелман приповеда причу о свом оцу Владеку, пољском Јеврејину који је преживео Холокауст. Аутор је уједно и један од ликова у стрипу и интервјуишући свог оца паралелно описује и његов савремени живот.

Прича почиње у њујоршком Рего Парку, у породичној кући Шпигелманових у којој аутор интервјуише оца. Средином тридесетих година двадесетог века Владек је био трговац текстилом у пољском градићу Ченстохови. Сам опис приватног живота свог оца, његових првих љубави и занимања доприноси сложености целе приче. Није то једноставан научни приказ Другог Светског рата и Холокауста, већ потресна прича препуна емоционалног набоја о преживелима тог ужаса. Шпигелман сјајно градацијом приказује очев живот, од венчања, позива у рат, самог рата и логора. Само три године након венчања са Ањом Зилберберг 1936. године, Владек је мобилисан. Изванредно комбинујући ћаскање са оцем и Владекове искрене одговоре, Арт Шпигелман омогућује читаоцу да се идентификује са његовим оцем, без обзира које је вере или националности. Испољава оно људско у њему, не замарајући превише сувопарном статистиком и непрекидним препричавањем. Тако у паузама између питања сазнајемо које лекове пије Владек  или чујемо свађу са новом супругом, Малом, коју је оженио после Ањиног самоубиства. Посебну драж овом стрипу даје цртеж који није у рангу са Мебијусовим или Брећиним, али раскошна оловка поменутих аутора не би ишла уз ову причу. Стога се скроман, на моменте и непрецизан цртеж самог Шпигелмана може сматрати идеалним за овакав стрип. Аутор користи антропоморфне ликове којима представља поједине нације. Јевреји су приказани као мишеви или пацови, што се може повезати са нацистичком пропагандом у Немачкој током тридесетих година и касније за време рата и пропагирањем како је Мики Маус најбеднији узор икада измишљен. Немци су нацртани као мачке, што је и логичан избор, с обзиром да им је у природи да лове мишеве, док су Американци који се појављују пред крај рата представљени као пси. Пољаци су представљени као свиње, али ипак не у негативном смислу, јер су, према Владековим речима, хтели да помогну, наравно уколико би добили одговарајућу надокнаду. Лица свих ликова су нацртана идентично. Једино су се одела разликовала. Тиме је Шпигелман указао на бесмисленост расуђивања о људима према боји коже или било каквим другим разликама.

Аутор осећа грижу савести што је он тај који је преживео Холокауст (иако још увек није био ни рођен), а неки од његових најближих нису. Интересантно у овом стрипу је да сви ликови који су изгубили живот на папиру, то су доживели и заиста пре 70 година, били они мишеви, мачке или свиње. Некима знамо имена, а некима не. Међу онима које знамо су Владекова свастика Тоша, која је у заробљеништву отровала његовог и Ањиног синчића Ришија, своју ћерку Биби и рођаку Лоњу пре него што су их се дочепали Немци. Арт доживљава Ришија, тачније његову слику, будући да га никад није упознао, као ривала. Риши је и даље био разлог узнемирености и туге његових родитеља. Наслућујемо да је Владек цео живот у Арту видео Ришија. Шпигелман веома добро завршава причу. Последње две табле приказују већ болесног Владека који моли сина да искључи касетофон, јер је уморан, ословљавајући га именом свог прворођеног сина. Уморан је од свега. Уморан је од патње, од бола који је осећао целог живота. Заправо, Владек је и преминуо 1982. године, четири године пре објављивања првог тома. Артова осећања према свом оцу су веома опречна. Несумњиво је да га воли и цени, али и криви за самоубиство мајке, замерајући му што је спалио њене дневнике које је писала док је била у логорима. Владек се невероватно уклапа у стереотип Јевреја из нацистичких пропаганди. Он је шкрт, џангризав, прорачунат, неподношљив. Међутим, у описима времена проведеног у Аушвицу, односно Биркенауу, видимо да су га те особине између осталих околности и извукле. Аутор фантастично дочарава Владеково прилагођавање како му сваки дан живота не би био последњи. У логорима је био покоран, спреман на сваки посао, као и на трампу или договор са стражарима. Кроз ћаскање примећујемо да не купује ништа ново, као и да непоједену храну враћа у продавницу и мења за нешто друго. Искуства из логора оставила су неизбрисив траг. Пред крај сазнајемо нешто невероватно, а то је да је и сам Владек расиста. Возећи се аутомобилом са Артом и његовом женом Франсоаз, Владек изражава незадовољство што су повезли стопера Афро-Американца (који је нацртан тако да подсећа на Дизнијевог Шиљу). Просто је незамисливо да баш он од свих људи на овом свету осећа нетрпељивост и има предрасуде према људима другачијим од себе. Како се то дешава пред крај Владековог живота, када га је болест полако мучила и уништавала, расистички испад можемо да припишемо и сенилношћу. Међутим остаје некаква горчина, некаква бојазан да није извукао никакве поуке из рата и логора.

Која је била права намера Арта Шпигелмана када је одлучио да напише и нацрта овај стрип? Да ли је у питању покушај зближавања и помирења са оцем или пак политичка пропаганда, на читаоцу је да протумачи. Аутор не намеће закључке, покушавајући да што верније прикаже живот свога оца, једног од ретких људи који су преживели Холокауст. Његов једноставан, али истовремено и изванредан цртеж на прави начин дочарава тешку атмосферу која је присутна у целом стрипу. Која год је била Шпигелманова намера, успео је да на дирљив начин представи догађаје које не можемо да порекнемо, а ни да заборавимо.