Ко чека тај и дочека?

-Комшо, је л’ га дуго чекаш?

-Ех, дуже од годину дана.

-Хоћеш ли га дочекати?

-Не верујем, друже, не верујем.

Није у питању ћаскање о издању неке књиге или стрипа, већ разговор двојице старијих Дорћолаца на некадашњој станици трамваја 11 код Калемегдана. Прошло је више од 365 дана откако је “једанаестица“ савила код Економског факултета и кренула на последњу вожњу ка Пристаништу и Калишу. На прелепој прузи око београдске тврђаве сада се клати само “двојка“, а “два кеца“ су отишла у историју после 26 година.

“Онај је празан, сигурно је 11.“ Често су ову реченицу у последње време изговарали људи чекајући трамвај на врелом новобеоградском асфалту. Као да нико више није ишао у Зоолошки врт. Као да је све мање људи ишло на Калемегдан. Где су нестали сви ти људи који су свакодневно плавили шеталишта београдске тврђаве и улице око ње? Да ли су у позориштима, биоскопима, библиотекама?

Новобеоградски храм, тачније тржни центар Ушће је препун. У овом објекту све шљашти, мирише, лети је хладно, зими топло, уживанција. Радње продају све што се може, а и што се не може замислити. Због чега купити миље или простирку код бакице на Калишу, када се у некој од бљештавих продавница нешто слично може купити много скупље. Али, добије се и шарена кеса и кутија, а и бакица не прима кредитне картице. Не прима имагинарни новац. Новац који можда и не постоји, због којег је и дошло до највеће економске кризе до сада. Мора да је у Коста Кофију лепше седети него завалити се на неку од клупица Горњег града. Гужва је и у новобеоградској палати, односно тржном центру Делта сити. Крцат од јутра до мрака људима који купују, а и онима који не купују. А ти који не купују се шетају, протежу ноге на свежем ваздуху здања удишући мирис Доместоса који излази из отвора клима уређаја. За оне који се уморе и огладне, ту је Мекдоналдс, са типичном српском храном са роштиља (или из фритезе). Не би ваљало пропустити специјални мени за доручак, који се састоји од нискокалоричног МекБејкона, односно сендвича са пластичном сланином и кромпирића. Кока кола није гратис, али је пожељна. Зашто купити детету балон код уличног продавца на Малом Калемегдану, када ће вам у палати поклонити један. Додуше, тај ће имати рекламу за неку фирму или неки производ, али кад је већ џабе, зашто да не. Али да ли је заиста бесплатан? Тржни центар Меркатор је некако пао у сенку отварањем горепоменуте палате и храма, па нема посебну титулу. Међутим и даље га посећује велики број купаца и излетника, који имају прилику да се освеже у неком од ресторана на једном од тргова. Трг Сантана је изгледа популарнији од Доњег града. Чега има на Калишу осим зеленила и свежег ваздуха? Где је ту мермер и аутомобил обавијен машном који чека најсрећнијег добитника? Као што на Споменику захвалности Француској пише “Волимо Француску као што је она нас волела 1914-1918.“, испред Меркатора можда може да се подигне споменичић са натписом “Волимо Словенију као што је она нас волела 2002-?“.

Није увек било тако. Калемегдан је био препун пролазника и излетника. Што је најважније, живот је постојао и са доње стране. Како сада, када нема “једанаестице“ људи који раде у “Београдској конфекцији“ (БЕКО) долазе на посао? Одговор је да не долазе. Не долазе јер БЕКО више не постоји. БЕКО не постоји, као ни индустрија у Србији. Није без разлога трамвај са бројем 11 први прешао из старог у нови део града, давне 1984. године. Нови Београд је постајао све већи, а “Конфекција“ је радила пуном паром. Требало је превести све те људе. Данас је доле град духова. Ђаци и студенти се довијају на различите начине. Иду пешице, кроз град или мењају превоз. “Једанаестице“ више не шкрипе скрећући ка окретници испод Зоолошког врта. Уместо трамваја иду аутомобили, а уместо да трамваји буду пуни, препуни су паркинзи. Има и данас шетача београдском тврђавом, али се већина довезе аутом да би шетала. На паркинг код Небојша куле најчешће ни игла не може да падне, а неретко људи морају да заобилазе аутомобиле на шеталишту поред Саве. Велеградски, нема шта.

Када падне мрак, чекамо јутро да наставимо да живимо и радимо у колотечини у коју нас је убацио капитализам. Тај заостали либерални капитализам који доживљавамо као откровење нас не пушта да из ње изађемо. Разговор два пензионера у Блоку 44:

-Дочека ли “једанаестицу“?

-Ево га, изгледа да иде. А не, ипак је “седмица“.

-Можеш њоме до “Ушћа“.

-Морам.