Гроцка на пену од Дунава

Гроцка

Топао, сунчан дан. Чују се црквена звона из цркве Свете Тројице, откуцава девет часова. Неколико минута касније, чује се звоно из Основне школе Илија Гарашанин поред цркве, почиње велики одмор. Деца ужурбано претрчавају улицу и по групама одлазе у пекару Нон-стоп преко пута школе. Семафор се пребацује на црвену боју, а саобраћајни полицајац стаје на средину пешачког прелаза, да би деца безбедно прешла улицу.-Увек се договоримо да један купи храну у пекари свима, да не би чекали ред дуго. Данас су шапице најтоплије. Данас сам ја на реду да купим свима, видите, испред капије Основне школе ме чекају другари, рекао је Милош В. (12) ученик ОШ Илија Гарашин.

Аутобуска станица у близини врви. Среда је, враћају се житељи са пијаце. Вуку са собом своје торбе претрпане салатама, хлебом, по неком метлом… 302 по обичају касни.
Становници Гроцке на станици били су нервозни, јер ситуација кашњена аутобуса никако да се реши. –Два су прошла за гаражу, страшно! Они праве нове аутобусе за Београд, а нама ови кршеви... Намргођено је рекао Милорад Стефановић (67) становник Гроцке .
После петнаест минута кашњења, стиже аутобус, препун старијих госпођа и старије господе који исто вуку своје торбе са пијаце кући, а ови са станице једва се стрпаше унутра. По нека торба је вирила из аутобуса. Велики одмор је готов, а и станица се испразнила. Сада може да се види неколико људи у тој улици. Низ улицу се иде ка центру Гроцке. Пијачне тезге у центру већ су полупразне, а неке су тезгароши спаковали. Десет сати је већ касно за њих. Сада већ опуштени јер су све свеже купили на пијаци, људи лаганим ходом одлазе у Супер маркете да докупе још по неку ситницу. Неки одлазе у пошту или банку да плате своје рачуне, а неки право својим кућама.

 

Једанаест је часова. У ово доба центар Гроцке је најлепши…за кафу у кафићу Сесто Сенто. Велики прозори кафића сваком госту приуште прелеп поглед на скоро цео центар и улицу која води ка цркви. Сваки сто је у кафићу заузет. Људи има разних, од оних који су на паузи од посла, оних који су са пијаце свратили да одморе, оних који су побегли са часа, до оних који су сада тек отворили очи.
-Добар дан изволите, љубазбно је упитао конобар шта ћу да попијем. -Плазма шејк. -То највише мрзим да правим… промрмљао је себи у браду конобар, журећи да све муштерије услужи. И остали кафићи у центру буду пуни у ово време, али и сам центар. Деца су се растрчала по паркићу, журећи са љуљашке на клацкалицу, па са ње на тобоган, док мајке, тетке, баке и деке чекају на дрвеним клупицама грицкајући кокице. Мало даље од паркића, на једној клупици, одбачен од свих, сваког дана од седам ујутру до пет сати после подне седео је Чола. Са флашом ракије и Бонд цигаретом између малог и домалог прста. Оронуо у лицу, што од алкохола, што од година. И свакога дана иста прича. –Хтео сам ја да баталим флашу, проб’о сам, ал’ јебига…још ово да попијем и готово! Убрзо је и било готово. Нашли су га мештани једно јутро са празном флашом, угашеном цигаретом на бетону поред клупе, али са празним погледом. Да ли од алкохола или година, отишао је Чола… А сада та клупа зврји празна и сви је памте као Чолину клупу. Остатак дана центар буде дословно празан, Гроцка уопште, чује се по неки пас који залаје. Све се утишало. А у пет поподне опет се пуни центар. Чују се точкови ролера, звончићи на бициклама, лупање лоптама, бука аутомобила који пролазе поред центра и галоп коња. Један становник има кочије и онда свакога дана крене ка шеталишту на Дунаву са својим коњем.

 

Кад се обиђе центар, сви путеви даље воде ка Дунаву. Шеталише онда буде пуно као Делта сити викендом. Цела обала је пуна камења, великог и клизавог, од муља. Само неки делови обале имају степенице, па заљубљени парови могу да седе поред воде. Светиљке почињу да се пале, а сунце креће да зарања иза брега. Звукови сирена бродова и мотори пенте на чамцима допиру из даљине А у ваздуху се шири мирис реке, муља, рибе, рибље чорбе и кромпир салате, који долазе са сплавова на обали.
Опет се све утишава. Људима постаје хладно, а деца морају на спавање. Заузете су две клупе на шеталишту. На једној је заљубљени пар, а на другој групица која слуша рок, метал, нешто тешко у сваком случају.
-Додај то пиво, не просипај.. Јел има неко цигару, мало пре сам последњу попушио? Причали су између себе два младића која су седела на клупици.
Путничка лађа пролази поред обале. Име јој је Краљица, а тако стварно и изгледа. Шарена светла на њој пресликавају се на води. Јато галебова облеће око ње, не би ли украло неку храну. Убрзо након њеног проласка, велики таласи, један за другим лупају о камење на обали. Касно је. Остала је заузета само једна клупа. Заљубљени пар у тишини посматра пресликани месец у води. Галебови су једини који праве буку. Има их много и на моменте звуче језиво. Осим њих, још се чује жубор Дунава који смирује. У тим моментима када се упозна сваки педаљ Гроцке, она постаје нешто што није само обична варошица. Сваки корак прича своју причу. Када се побегне од свих, када се све утиша, постаје нестварно, подсећа на море, само није Будва, већ Гроцка на пену од Дунава.