Да и нашим шором краљице крену

„Свака идеја расте и прераста у већу мисао. Из научно-истраживачког рада створио се пројекат који је имао за идеју да се речи спроведу у конкретна дела“, навео је Петар Поповић, уметнички руководилац Ансамбла народних игара и песама (АНИП) „Бранко Радичевић“ из Руме.

Поповић је у двогодишњем пројекту “Да и нашим шором краљице крену“, подржаном од стране Општине Рума, имао за циљ истраживање краљичког обичаја на терену, опремање потребном ношњом, као и медијску промоцију при извођењу овог обичаја. Ревитализацији обичаја прикључила се и Српска православна црква Сошествија Светог Духа, што је дало ширу димензију овом пројекту. АНИП „Бранко Радичевић“ добио је Благослов од Епископа сремског Господина Василија.

„У раду сам се бавио темом српских краљичких поворки на простору Срема – тумачењем краљичких поворки, њиховим варијантама, улогама у оквиру поворки као и игром краљица. Нагласак је стављен на описе поворки, који се бележе од Вука Караџића до савремених истраживача, помоћу којих се у даљем раду реконструисао обичај.“

Рад са темом „Краљичке поворке на подручју Срема“ имао је за идеју да покуша да обједини већину досадашњих података, као и да се уз помоћ нађених извора потврди постојање овог обичаја. Поповићев циљ било је истраживање и ревитализација краљичког обичаја на подручју Срема, тачније Руме, преко кога би се едуковала популација и очувавала национална свест.

Недовољно истражен терен Срема је био додатни мотив да се обради ова тема. Литература која постоји је врло оскудна и тешко се долази до ње, јер су неки записи о овом обичају из раног 19. века.

„Поред бављења педагошким радом у свом Ансамблу, трудим се да преносим живу традицију, причама или снимцима са теренских истраживања, и да свим групама пренесем оно што знам о обичајима и нашем народу. Да све не би остало на препричавању обичаја дошло се на идеју да би могли и да ревитализујемо овај обичај, те да на тај начин он постане традиција и врати своје место у народу.“

Поповић сматра да је сврха поворки, које су се појављивале у току целог годишњег циклуса обичаја (од Божића до Божића) била обезбеђење плодности и заштита од тада човеку непознатих сила. Свака поворка је имала, како каже, задатак да кроз обред успостави везу са оностраним и да умоли силе за бољитак. Онострано код Срба је синкретизовало паганизам и хришћанску веру.

„Краљице“ или „русалије“, како их називају у појединим областима, имале су јасно дефинисане улоге и готово увек су се појављивале у време Духова (Русалија) односно педесет дана после Ускрса. „Руса“ на словенском језику значи вила стога је у народу постојало веровање да су оне душе несретно умрлих девојака.

„У многим крајевима краљице су се изобичајиле, као у Шумадији где су почетком двадесетог века тај обичај изводиле још само Ромкиње, а на више места само су се још старије особе сећале краљица из свог детињства. Опште је правило било да у краљице иду најлепше девојке и оне које добро певају.“

Уз велику помоћ ментора МА Гордане Рогановић, Поповић је дошао до текста Луке Илића из дела „Народни славонски обичаји“, где он говори о годишњем циклусу и наводи да му је жена из Руме казивала текстове краљичких песама. Овај извор недвосмислено је Поповићу указао на постојање краљичког обичаја на територији Руме. Такође, у два наврата је наишао на помињање „коледа“, односно „краљице“, на простору Срема, али у „Аркиву за повијестницу југославенску“.

„Литература, жива реч казивача, а и упуте истраживача који су се већ бавили овом темом били су почетни кораци за истраживање. Велика препрека за истраживање овог обичаја јесте његово рано изобичавање у пракси. Када се то тачно десило не може се сазнати, али по записима аутора негде је то било чак крајем 19. века, а по неким изворима негде половином 20-ог. Водећи се подацима на које сам наишао покушао сам да направим хронолошки преглед до сада забележених података о краљичким поворкама.“

На упут ментора пронашао је фрагменте који су о овом обичају објављивани у „Бранковом колу“. На Поповићеву молбу радници Библиотеке Матице српске су му слали скениране фрагменте онако како су наилазили на трагове писања о краљицама. Неки су се односили на објашњење и анализу обичаја и разлоге ишчезавања. To је била окосница истраживања, јер се Поповић на нађен извор ослонио и употребио га за реконструкцију обичаја.

Зденка Лехнер у „Осијечком зборнику“ бр.7 из 1960. године бележила је податке о Србима који су живели у Даљу. Поповић је до литературе дошао преко Књижнице Филозофског факултета у Загребу. У чланку Лехнерова даје опис обновљеног обичаја од 21. јуна 1959. године који је подстакнут на обнову од стране Етнографског одељења Музеја Славоније. Тако детаљан опис улога и опремљености краљичке поворке помогао је Поповићу у поставци обичаја. Географски гледано Даљ је на самој граници западног Срема и источне Славоније, али по целовитости описа поворке ово је један од извора на који се могло ослонити при реконструкцији.

По Вуковим записима само четири песме се певају док се „краљице“ крећу кроз село, а све остале се изводе у кућама домаћина који их приме. Певало се домаћину, домаћици. жени која има сина за женидбу или кћер за удају, момку, девојци, млађој сестри, млађем ожењеном човеку, невести, војнику, ђаку, девојчици.

У текстовима песама Поповић је препознао „удадбено – женидбени” карактер, са елементима иницијације, указујући да се у краљице ишло и ради стицања могућности удаје у наредном периоду, где оне заједници показују себе идући од куће до куће, како би себи евентуално нашле „место“.

Из свих нађених извора, Поповић је дошао до закључка да су краљичке поворке постојале на подручју Срема. Њихово ишчезавање негде је било раније, а негде се задржавају до седамдесетих година 20-ог века. Сваку паралелу између нађених извора сматрао је немогућом. Постоје велике разлике у броју, начину извођења обичаја и одевања, подели улога.

„Ревитализовањем оваквог обичаја у својој средини желим да пробудим свест народа и заједнице у којој живим, те на тај начин покажем колико је наша традиција лепа, богата и вредна, а генерацијама оставим у задатак да такву традицију са поносом носе у будућност.“