Сиромашан, али духовно богат живот

Чедомир Чупић

Да није чуо за Факултет политичних наука, бранио би људе пред судом

 

Чедомир Чупић, професор на Факултету политичких наука и Економском факултету у Београду и ванредни професор на Факултету политичких наука у Подгорици, рођен је 1947. године у Сивцу у Војводини. Средњу школу завршио је у Сомбору, а Факултет политичких наука завршио је у Београду. Осим професорске професије, био је новинар, уредник, написао је осам књига, био члан, једно време и председник одбора Агенције за борбу против корупције.

У плавом оделу, окружен многобројним књигама, за уредним конференцијским столом у свом кабинету, са осмехом на лицу, уз горку нес кафу, Чедомр Чупић говори о својим првим жељама, шта је желео да буде када је имао 4-5 година, какви су били школски дани, дани студирања и шта га је све чекало у животу касније. Открива како се јавила зеља да постане професор, зашто је уписао Факултет политичких наука и шта се све дешавало у његовом животу након студија до данас.

 

Професор од малих ногу

 

Са четири године, највећу импресију на њега је оставила парна машина. Маштао је да ће бити машиновођа, желео је нечим да управља и да буде моћан. Касније је ипак све указивало на то да ће једнога дана постати професор.

Имао сам велико двориште и ту сам направио терен за мали фудбал, некад се играла одбојка, када је лепо време. А када дођу јесењи дани, па све до мартовских дана волели смо да се играмо наставника. Неко предаје, а неко је ученик. Ја сам иначе из свештеничке породице. Мој отац је требало да буде свештеник, али је због околности, рата, постао чиновник. Тако да ваљда у породици има те црте и жеље за предавањем, за звањем професора, јер знате и свештеници су предавачи. Ја сам у основној школи већ био одушевљен наставницима. После и у средњој школи у Сомбору, то су све били високообразовани провесори, вредни тог позива. То је ето нешто што се у мени јавило већ тада.

Волео је своје наставнике и пофесоре. Сматрао је да они имају велики ауторитет и ни један други ауторитет није уважавао као њихов. Али никада није ценио професоре који нису према свима правични. Често помиње да му неки од њих и дан данас долазе у сан. Волео је професора хемије, физике, латинског језика.

 

Алтернатива

 

Родитељи су имали различите жеље када је његов факултет био у питању. Његова мајка била је за Правни факултет, а отац за Медицински. На самом упису на Правни факултет чуо је и за Факултет политичких наука.

 

Ја сам са једним пријатељем отшао на Правни факултет да предам документа и он ми је поменуо Факултет политичких наука. То је тада било ново, па смо предали документе и тамо. Урадио сам пријемни, тада је то била комисија, није било као сада да се раде тестови и њих је одушевило моје знање историје. Ту сам био међу првима на листи, мозда чак други, трећи. Али примљен сам и на Правном. Мој пријатељ међутим, није прошао ни на јендом факултету. Тада сам отишао са њим да покупим документа са Факултета политичких наука, кад су ми рекли да ми не дају да одем на Правни. И као предлог рекли су да ако ја упишем, уписаће и мог друга који је био испод црте. Ето тако је дошло до те одлуке.

 

Већ тада се показало да је суђено да буде баш на Факултету политичких наука и да ће једног дана тај факултет бити захватан што је имао таквог студента.
После завршетка студија, није одмах постао професор. Осам година бавио се новинарством. Био је уредник у редакцији Образовног програма Првог програма Радио Београда. Као новинар писао је за штампане медије и часописе у СФР Југославији.

 

Прво сам радио као новинар, дуго, осам година.Нисам одмах по завршетку студија постао професор. Тек после осам година, срео сам једног пријатеља који ме је питао да ли могу да радим на Факултету политичких наука, и да почнем са предавањем исти тај дан. Пристао сам, одмах су ме запослили. Тај дан сам требао да предајем позитивизам, Огиста Конта. Искрено сам се испрепадао, али то је било једно од мојих најбољих предавања које сам икада имао. Студенти су били одушевљени, аплаудирали су ми. Тако сам почео да се бавим овом професијом.

 

Важи за једног од најправичнијих, а опет строгих професора. Са једне стране сваком студенту својом причом измами осмех, а са друге улије страх својим дубоким гласом и гестикулацијом рукама, када покушава да студентима дочара неку ситуацију. Твдри да и данас, после толико година предавања, има велику трему и стрес, а понекад не може да једе пре предавања.

 

Под притиском!

 

Изабран је за члана Одбора Агенције за борбу против корупције на предлог Социјално-економског савета, а председник одбора био је од 2009. до 2011. године. Сматра да је корупција нешто што се после пада Милошевића проширило и да се и данас шири. Говорио је да је корупција психијатријски поремећај у Србији и да данас постаје један начин живота. Док говори о овом периоду свог зивота и рада, на његовом лицу се види велико разоцарење.

 

Ја сам прво био члан Савета за борбу против корупције. Корупција се проширила после пада Милошевића. Неки опасни људи су на несрећу других градили своју срећу. Ни тадашњим властима није се допало то за шта сам се ја залагао. Ја сам на пример говорио о томе да се граде неки киосци, трафике и да се руше јер немају дозволу за градњу. Па сам онда поменуо неких осам вила на Дедињу, које су исто тако биле бесправно изграђјене. Тада сам био на мети Пинка, имао сам нападе и од Жељка Митровића. Био сам у једном тренутку флеш вест, то вам је вест о природним непогодама, убиству председника дрзаве на пример, мене су изједначили са таквим вестима. Од тадашње власти нисам добио подршку, то је био велики ударац за мене. Излазили су наслови у новинама да ће ме стрељати, мене и моју породицу…Али сам имао подршку код куће, тако да је то нешто што ме је одржало.

 

Поднео је оставку на то место 2003. године јер није усвојен ниједан предлог о борби против корупције. Касније је сазнао за Агенцију за борбу против корупције. Надао се да су се околности и времена променила, међутим корупција је и данас у порасту и све се више шири.

 

Политика и зло

 

Написао је осам књига, међу њима се налазе и две са најупечатљивијим насловима ,,Политика и зло“ и ,,Политика и похлепа“. Са осмехом на лицу говорио је о политичарима који су баш те књиге набавили и ко их је прочитао.

 

Дачић је прочитао, то знам…Један одличан студент, додуше некад се са његовим идеолошким ставовима нисам слагао, били су ми некако чудни. Тадић је купио неке од мојих књига и добио сам информацију од издавача да је Шешељ купио све моје књиге.Сада ко је прочитао то не знам тачно.

 

Сматра да постоје добри и часни политичари, али да све зависи од њиховог окружења.

 

Ако је човек у окружењу неких опасних људи који раде нешто нечасно, непоштено, неморално, не сме да не реагује. Ако не реагује, то онда значи да учествује.

 

Скроман, али богат живот!

 

Воли књиге, шетње, класичну музику коју доживљава као жубор. Када није у оделу и са краватом воли да носи тренерке, јакне, патике. Воли шетње по Атини, а посебно воли да посети Акропољ. Сматра да је љубав у животу јако битна и да човеку даје посебну енергију и покреће га. Верује да је човек док воли жив, а кад нема љубави ту је пустош.

 

Ја живим један сиромашан живот, мислим за мене је он богат, духовно богат, али не раскошан. Ја у својој кући имам велику библиотеку, волим да читам. Волим да се шетам са пријатељима . Не стављам своје потребе на прво место, трудим се да помажем и другима. У слободно време читам докторске радове, мастер радове…Идем и у Подгорицу, јер и тамо предајем, то ми је исто освежење. Највише времена проводим у библиотеци, пишем, читам, ту имам мир. Пијем доста кафе, чајеве. Понекад идем у ресторан. То је то, водим један скроман живот.

 

Да није чуо за Факултет политичних наука, један више адвокат био би у правосуђу, док би студенте новинарском и професионалном етиком учио неко са мање страсти.