Студентски радови

Град са безброј имена

2. фебруар 2019.
Ида Трбојевић

Истанбул је град контраста – преплитање старог и новог, историјског и савременог, сиромаштва и луксуза, питомог и хаотичног, створило је нешто ново, разнолико и модерно, а опет безвремено.

Ледени зимски ветар гребе кожу на лицу, што је био чак и пријатан осећај после двадесетчетворочасовне туре преко бугарских села и забити у загушљивом и претоплом аутобусу. Сунце је тек почело да извирује на небу неколико тренутака раније, обасјавајући топлом светлошћу фасаде и дајући једну пријатнију нијансу бетонском сивилу стамбених блокова у предграђу Истанбула чији су станари углавном сиромашни имигранти. Улазимо у минибус, тј. долмуш, како га Турци зову, и лагано се спуштамо према граду аутопутем дуж ког голо дрвеће формира симетричне колоне, док са десне стране Мраморно море трепери на јутарњем сунцу стварајући јединствену атмосферу за добродошлицу у славни град султана

Неколико минута касније, минибус се већ налази надомак древних зидина Цариграда одакле пуца поглед на панораму препуну танких минарета чији се врхови једва назиру од јутарње магле са Босфора. Минарета има на стотине и представљају на први поглед најупечатљивију заоставштину вишевековне владавине моћне Османске империје. Како минибус  залази дубље у истанбулски хаотични саобраћај и јури према срцу старих четврти, кроз умрљане прозоре појављују се два споменика чија величина одјекује некадашњом славом овог града. Невероватан је осећај стати пред Плаву џамију и Аја Софију, од којих прва датира из 17, а друга чак из 6. века, и посматрати их како готово нетакнуте стоје и пркосе времену на брду Сарајбурну. Приче о бескрајним освајања од стране великих сила античког света прожимају обе грађевине, те људи, рођени далеко након доба врхунца из којег потичу ове знаменитости, долазе и диве се њиховој импозантној раскоши и моћи којом одишу. Међутим, и пре него што сам имала времена да схватим шта се налази преда мном, минибус скреће лево и прелази Златни рог који дели европску страну Истанбула.

Возач је био благо намргођен, али је упркос томе певушио на матерњем језику некакву, по свему судећи, срцепарајућу баладу са радија, све време држећи руку са цигаретом избачену кроз прозор упркос минусу напољу, док је другом руком врховима прстију управљао воланом. С времена на време би опсовао возаче који му трубе, након чега би одмахивао главом и цоктао објашњавајући нам на крњем енглеском каквих све то ужасних возача има. Но, упркос за европске стандарде несхватљивим начином вожње који поред апсолутног игнорисања саобраћајних знакова, подразумева и нагла скретања и кочења од којих се човек покаје што је доручковао, бакшиш нисмо могли да изоставимо – иако смо касније схватили да га је возач још пре почетка вожње урачунао у цену. Сви ће вам рећи да су такве ствари сасвим нормална и очекивана појава у Истанбулу, што и рече један наш сапутник, иначе и дугогодишњи житељ Истанбула „Ако вам је Турчин нешто продао, рачунајте да вас је заврнуо“. То да су Турци изврсни трговци, најлакше је лично се уверити на неком од чувених истанбулских базара.

Након проласка кроз римски аквадукт, стижемо у Бејоглу, боемски крај Истанбула, крај сачињен од уских и стримих улица и сокака у којима су скривени и ушушкани домови интелектуалаца, писаца, песника и музичара са чијих се балкона пружа величанствени поглед на Босфор. Шест векова стара кула Галата коју су саградили Ђеновљани, најупечатљивија је грађевина не само у овој градској четврти, већ и на целој десној обали Златног рога. На само неколико минута хода узбрдо налази највећа пешачка зона у граду  дугачка чак три километра, улица Истиклал – истанбулска Кнез Михајлова у којој се један за другим ређају бутици, барови за свачији укус и отмени ресторани. Бејоглу у себи носи, можда и више него остале градске четврти, богату и бурну историју кроз коју је град прошао од оснивања, и што је можда још важније, и даље је поприште турбулентних догађаја. Не  треба заборавити да су се, пре само две године, најпре млади интелектуалци, а затим и остатак народа окупили на тргу Таксим у самом срцу Бејоглуа, и против тамошње власти одржавали масовне протесте које је пратио цео свет.

Упркос историји која обухвата миленијуме, Истанбул није остао носталгично заробљен у  прошлости. Мреже модерних трамваја, метроа и успињача носе хиљаде локалаца и туриста свакодневно. Небодери који доминирају панорамом градских четврти на северу Истанбула, симбол су растуће економске моћи овог града. Но, такве грађевине смештене су искључиво према периферији града, на срећу оних који се тога ужасавају.

Истанбул је град контраста – преплитање старог и новог, историјског и савременог, сиромаштва и луксуза, питомог и хаотичног, створило је нешто ново, разнолико и модерно, а опет безвремено. Град је око кога су се многи отимали, али који је различите народе и културе које су се у њему задесиле, не само прихватио, већ временом постепено уградио у сопствени идентитет. У овом граду „на ветрометини“, смештеном негде на пола пута између истока и запада у сваком смислу, није нимало необично видети пролазника са традиционалној муслиманској ношњи како излази из Старбакса са Ајфоном у рукама, нити у истом дану јести грчки гирос и турски кебап, или попити турски чај уз наргилу у некој  традиционалној механи и наставити вече у неком од скупих и отмених ноћних клубова који без проблема може да парира клубовима на западу. У Истанбулу готово ништа није неспојиво –  а његово и визуелно и културно шаренило можда најбоље осликавају истанбулски базари.

Капали чаршија, позната и као Велики базар, изузетно је збуњујуће место за оне који су први пут тамо. Имајући у виду да је цео базар на затвореном и да га чини преко 60 испреплетаних уличица, ништа лакше него изгубити се. Након што се закорачи унутра, потребно је да је прође неколико минута како би особа дошла себи од експлозије боја, мириса и звукова. На тезгама се продаје све и свашта – од уредно поређаних гомилица шарених зачина, преко разноврсних ратлука, баклава и осталих посластица поређаних у облику пирамиде, до наргила свих облика и величина, лампица и фењера од шарених стаклића, златног накита, коже, тепиха, кашмирских шалова, турског памука и разноразних сувенира. Продавци,од којих су неки из далеких крајева света, углавном стоје испред продавница са широким осмесима и маме купце обраћајући им се на свим могућим језицима – ако се потенцијална муштерија премишља да ли да уђе у продавницу, а продавац је изузетно упоран, следи вучење за рукав, слаткоречиво убеђивање „само и специјално за вас…“, те кад купац попусти, следи ценкање. Уколико је неко вешт и зна где да купује, тешко да ће га продавац „упецати“ унапред увежбаним и добро познатим триковима и наплатити робу и до три пута више него што заиста вреди. Иако је тешко скренути поглед са шарених тезги, ко обрати пажњу, приметиће да је и сам ентеријер базара вредан историјски споменик стар неколико векова – таваница и сводови осликани оријенталним цветним мотивима, зидови украшени мозаицима и мермерне чесме углавном остају незапажене.

У једном тренутку дешава се нешто што је странцима који су први пут у муслиманској земљи несумњиво необично – буку и галаму на базару надјачава какофонија више истовремених, помешаних позива на молитву са околних минарета, она иста што неприпремљене туристе буди свако јутро. Велика већина продаваца затвара своје локале и одлази на посебне чесме да изврши обредно прање пред молитву, након чега се затечени туристи нађу пред стотинама људи, углавном мушкараца, који клече на простиркама раштркани широм базара, окренути у правцу Меке и моле се. То је само једна од пет моливи у току дана, након чега сви настављају са послом тамо где сту стали пре молитве.

Истанбул је познат по псима и мачкама луталицама којих има малтене колико и њихових људских суграђана, међутим, оно што је занимљиво јесте однос локалаца према њима. Наиме, те луталице нису ничије, већ су напротив, свачије и неписано је правило да о њима брину становници Истанбула. Тако обични грађани и власници ресторана свако јутро и вече односе храну на места предвиђена за њихово храњење. Мачке су препознатљивији знак овог града из разлога што се лакше завуку у делове града са већим гужвама, те је готово немогуће прошетати центром Истанбула и не налетети на мачке луталице како се протежу и шуњају око продаваца уличне хране или како дремају на хаубама аутомобила. Оне уживају већу слободу од паса од којих је већина обележена пластичним минђушицама и често контролисани на заразне болести. Такав однос према животињама је одраз турске културе и веровања да су животиње дар од бога, без обзира на то какве су и чије су и људи су у моралној обавези да се старају о њима.

Овакви примери сасвим иду у прилог томе колико Турци и даље држе до традиције и колико су поносни на њу, али су опет с друге стране отворени за промене, те је упркос константном развоју града, Истанбул задржао старе обичаје и јединствени дух који овај град чини живим од памтивека и који и даље привлачи милионе људи који у њему траже срећу, посао, дом, љубав или само необично искуство.