Интервју са Зораном Кесићем: Одлично време за сатиричаре, лоше за грађане Србије

„Квалитетан хумор за мене представља онај хумор који ме као гледаоца изненади, који ме натера да се размислим, који ме одушеви и натера ме да се запитам „Пу, како се ја овога нисам сетио!““

Зоран Кесић је водитељ хумористичке емисије „24 минута“, као и некадашње „Фајронт републике“ и „Дезинформатора“. Каријеру је започео као репортер Студија Б, да би затим добио споствену емисију и данас са нама разговара о почецима каријере, хумору у Србији, личним узорима и домаћој медијској сцени.

Радили сте као репортер, шта вас је навело да напустите класично новинарство и пребегнете међу хумористичаре?
– Још док сам радио као млади репортер и новинар на Студију Б ја сам увек покушавао да убацим неку сопствену импровизацију – било ми је досадно да извештавам о нечему што је неко други урадио када сам већ сам имао прилику да креирам прилоге, репортаже, касније кратке филмове, спотове и тако даље. Врло брзо сам телевизију схватио као креативни медиј и простор да се изразим, а мање као посао за обичног новинара. Тако сам још као млад постао пре ТВ аутор него класични ТВ новинар.

Мислите ли да је ризично бавити се нечим тако провокативним?
– Није ризично јер не видим други начин на који бих се бавио овим чиме се бавим, било би ми досадно да није ризично. Ризично је можда мало тешка реч, мислим да је нормално у контексту наше емисије и да се бавимо критиком друштва и политике, у томе и јесте чар наше емисије. Да се не дотичемо битних тема, емисија не би имала поенту – ризичност је неопходан зачин наше емисије.

Страхујете ли од реакције познатих личности које вам се нађу „на тапету“?
– Не, не страхујем ни од чије реакције јер ми никада не вређамо људе. Ми само критикујемо њихове одлуке и изјаве које заслужују да буду критиковане. Имамо осећај за етику – за оно што је пристојно и што није пристојно, што је за јавно изношење и оно што није за то. Због тога се не плашимо да би неко могао да се наљути – нема разлога, не вређамо никога на личној основи, само третирамо њихове изјаве и за њих сами треба да сносе одговорност, пре свега политичари.

Да ли сте некада имали искуства са цензуром, било од стране уредника или некога „одозго“?
– Никад у животу нисам био цензурисан! Зашто би мене цензурисали? Је л’ ми говоримо нешто што није? Вређамо ли некога? Можда некоме не прија нешто што кажемо, али то није разлог да нас неко цензурише. Уосталом, колегинице, ми смо хумористичка емисија, нисмо озбиљна емисија да би нас неко схватио озбиљно – наша улога је улога дворске луде. Мада, њима често и оде глава, ако ме разумеш.

Сматрате ли да се кроз хумор може било шта изнети или постоје неке „табу“ теме које избегавате у својим емисијама?
– Десило се више пута да нам нешто буде смешно, али закључимо да није за јавно изношење. Никад себи не допуштамо исмевање деце, нечијег физичког изгледа, болесних – тиме се ни приватно не шалимо.

Један ваш колега изгавио је како су „Срби изразито духовит народ са јако лошим хумористичким програмом“ – слажете ли се и које је ваше мишљење о хумористичким емисијама код нас?
– Нема баш нешто претерано много хумористичких емисија – ја лично понекад пратим „Државни посао“ и на радију Слободна Европа такође има једна добра емисија. То да смо духовит народ је дискутабилно, ми волимо за себе да тврдимо да имамо смисла за хумор, а онда се испостави да смо врло конзервативни у неким ситуацијама. Код нас има доста контраста, видиш како смо хомофобичан народ – не могу хомосексуалци никако да прошетају улицом, а највећу гледаност има емисија у којој се мушкарци облаче у жене и обрнуто.

Шта за вас представља квалитетан хумор и имате ли неке узоре?
– Квалитетан хумор за мене представља онај хумор који ме као гледаоца изненади, који ме натера да се размислим, који ме одушеви и натера ме да се запитам „Пу, како се ја овога нисам сетио!“. Ја имам своје фаворите, али нажалост нису у овој земљи – Џон Стјуарт, пре свега Стивен Колбер и наравно, стара љубав, Монти Пајтоновци.

Зашто баш сатира? Мислите ли да тако критика друштва лакше допире до људи и бива лакше прихваћена?
– Да, мислим да је сатира и хумор уопште најзгоднија пречица до пажње људи и да ће чак и неку озбиљну тему лакше прихватити ако је увијеш у обланду хумора.

У једном од ранијих интервјуа изјавили сте да вам је у погледу концепције емисија и избора гостију битније лично задовољство него рејтинг. С обзиром на то да се ових дана емисије гасе управо због слабе гледаности, да ли сте и даље при истом ставу или сте спремни за компромис зарад опстанка?
– Увек ми је најбитније лично задовољство јер сам себичан и егоцентричан, али сам врло професионалан и мислим да ову емисију радим са великом одговорношћу, као и остатак екипе, а гледаоци су нужно зло. Замисли да их нема, могли бисмо да радимо шта хоћемо, тако да наравно да сви ми пристајемо на неке компромисе. Знаш да те неко гледа и не можеш да кажеш баш све што ти падне на памет. У том контексту, ја гледаоце посматрам као нужно зло, да се мало нашалим.

Радите у медијима већ скоро две деценије. Какво мишљење имате о медијској сцени данас, колико се променила и како је видите за неколико година?
– Постоји бог отац рејтинг и бог отац тираж и то је нажалост најбитнији фактор који условљава то да ли ће нешто бити на програму или доспети у новине. Много мање је битан квалитет, па чак је и истинитост мање битна од тога да ли је нешто примамљиво читаоцу или гледаоцу. У том смислу, медије данас доживљавам као шарену, светлуцаву амбалажу, а произвођачима медија је најбитније да конзумент производа посегне за њим – да чита и гледа, а мање му је битно шта ће овај да затекне кад отвори ту амбалажу. Тако се гледалац често „зезне“, мисли да је купио чоколадну бананицу у лепом паковању, а у ствари је унутра – да на кажем шта. То је моје мишљење о медијима. Само су битне гледаност и читаност, небитно је што то вређа интелигенцију гледаоца или читаоца. То ми је толико одвратно и ми се против тога боримо на једини могући начин, дакле квалитетом и посвећеношћу послу – ми се понекад чак свађамо око само једне реченице и тога да ли ће ући у емисију или не.

Шта бисте поручили млађој генерацији новинара – да се боре за промене или да се ману ћорава посла?
– Поручио бих младим новинарима да ако нису искрено заљубљени у овај посао да се ману ћорава посла и да упишу Мегатренд и да буду менаџери, јер је менаџер добар посао за оног ко ништа посебно не воли да ради. Ако волиш новинарство, оно је права ствар за тебе.