Студентски радови

Интервју са Веселином Симоновићем: Без добрих уредника нема ни добрих портала

3. фебруар 2019.
Ида Трбојевић

Веселин Симоновић, некадашњи главни и одговорни уредник “Блиц”-а, а његов садашњи директор, говори о утицају дигитализације на новинарство, предностима и манама онлајн новинарства, али и проблемима професије.

  1. У медијима сте преко 30 година, које су по вашем мишљењу највеће промене које су задесиле медије и шта је за вас била највећа прекретница?

 

– Највећа прекретница била је кад сам са Олyмпиа писаће машине прешао на рачунар, за тих 30 година свашта се дешавало, није само појава интернета променила новинарство. Оно се мења нон-стоп, мора се прилагођавати новим технолошким достигнућима. Исто као прелазак са писаће машине на рачунар, била је и појава дигиталног новинарства. Право новинарство преживљава све – све технолошке напретке и изуме. Само право новинарство може да све то преживи јер му технологија дозвољава да буде брже И боље.

  1. Када сте први пут схватили потенцијал који лежи на интернету, односно како је изгледао прелазак Блица на онлајн?

– Ми смо, сећам се, у “Блиц”-у кад смо почињали да правимо портал, били смо страшно љубоморни на Б92 који је био јак, а ми смо тек били у зачетку и дали смо себи задатак да их за годину дана стигнемо. Нисмо имали неког великог искуства у томе, ни ја ни колеге, али смо гледали шта то раде велики и прави медији у Европи и онда смо неке од тих идеја покупили од њих и прилагодили нашим условима. Ми смо за годину дана не само стигли, него и престигли Б92. Суочили смо се са новим техникама и новим знањима и то нас је све забављало, али никад нисмо прешли границу доброг укуса.

  1. Који су били неки највећи изазови у току тог преласка?

– Пре свега научити људе да не мере текстове које пишу шлајфнама него да то буде у карактерима и да буде тачно онако како се договоримо, прецизно и јасно. Човек не може да отвори портал и чита пола сата да би сазнао шта се дешава, мора одмах у наслову и на почетку текста да зна о чему се ради. Промена начина писања била је велики изазов за све уреднике и новинаре. Ја сам противник овог садашњег “мамац” наслова и борбе за клик јер то банализује новинарство јер ту све мање има професионалног новинарства, али то је помодарство и то ће проћи јер ће стагнирати. То може да ради свако, не мора да буде новинар. Ако се докопа неког рачунара, да седи на друштвеним мрежама и да клик насловима набавља посете. Дугорочно гледано, само право, професионално новинарство има шансе и на дигиталу. Само оно ће и да преживи, ово остало је поплава лажних полу-вести и измишљотина и људи не могу да се снађу у свему томе.

  1. Дакле, мислите да право новинарство никада неће бити угрожено блогерима и твитерашима?

Ја доста времена проводим гледајући конкуренцију и блогере и друштвене мреже. Просечан грађанин и образован грађанин не може да се снађе и не може да нађе праву информацију шта се десило –   све су полу-информације. Људи не примећују и више не могу да разазнају голу лаж од праве вести. Нормално је да ће људи веровати онима који производе праве вести и ти ће једино остати, остали ће у тој шуми да нестану као нуспојава дугитализације.

  1. Шта је по вашем мишљењу највише утицало на то да “Блиц” не само постане, већ и да се одржи на првом месту као најчитанији информативни портал у региону?

– Ми смо стартовали у време кад нам је Б92 била једина конкуренција – они су били независна телвизија, ми независне новине. Људи су веровали њима, а веровали су и нама. То је био кључ за добар старт. Пуно смо радили са редакцијом и са новинарима и обучавали их. Многи од њих су одустали и отишли у друге редакције јер нису хтели да иду на обуку. На крају се испоставило да су све то у другим редакцијама ипак морали да раде. и наравно, веровањем у оно што смо радили – људи верују да ако нешто виде на “Блиц”-у да је то тачно. То нас је довело на прву позицију.

  1. Шта је по вашем мишљењу дигитализација донела, а шта одузела новинарству?

Дигитализација је донела нове начине изражавања, нове начине пласирања вести. Новинар може да нешто што произведе пласира на више платформи, може да се изрази кроз више техника – може да направи добар видео, може аудио снимак. Може да направи коментар на ту тему за принт, а онлајн добар садржај за портал. Добар новинар може да се изрази на више начина и да буде много креативнији него кад је радио само за штампу. То је велика ствар ако је професионално, ако није, онда је то анти-новинарство. А изгубио је принт. Принт наравно да губи тираже, они падају не само у Србији, него свуда у свету. Просто младе генерације које сад имају између 16 и 20 година, тешко да ће сутра читати дневне новине. Можда неке нове генрације којима ће бити помодарски да читају новине, можда се то једног дана врати у неким малим тиражима, али неће тако опстати. Проблем са писаним новинарством и новинарима који раде у писаним медијима је то што они сада не нуде ништа више од онога што већ постоји онлајн, али то већ није проблем технологије, него знања.

  1. Статистика каже да преко 90 посто градског становништва користи мобилни телефон, од чега већина као главно средство информисања – јесте ли ви међу њима или сте и даље привржени хартији?

 

– Ја ујутру покупим  све ове новине, а пошто су по медијским кућама забранили пушење, онда ја одем прекопута у кафић, наручим кафу и сат времена, не могу да кажем да читам, али излистам све новине. У неким понешто И прочитам, али то говори о квалитету тих новина. И наравно, на позицији на којој јесам, ја сам у прилици да пратим на рачунару шта пишу агенције. Ја и даље иако нисам оперативни уредник, ја не могу да се ослободим тога да по цео дан гледам све вести на свим могућим каналима, агенцијским сервисима, порталима. Тако нажалост и радим кад имам слободно време и кад седим са друштвом, ја повремено кришом погледам шта има у медијима. Имам на мобилном телефону, иако ме све више нервира, апликације “Блиц”-а и свих наших конкурената, али полако ћу морати да то све редукујем јер ме затрпавају разним глупостима.

  1. Ви, дакле, не верујете да ће штампа пропасти? Нисте ниакда размишљали о томе да “Блиц” у потпуности пређе на онлајн?

– Ја мислим да кад би неко у овом тренутку одлучио да каже “Е, сад више нема принта!”, да би се онлајн преполовио зато што онлајну базу још увек даје принт И редакција штампаног издања. У будућности ко зна шта ће све да се деси, то не зависи од нечије одлуке, већ од квалитета рада редакције. Ја сам одувек био заговорник јединствене, интегрисане редакције. Тај мој пројекат је само делимично успео – то да новинар буде обучен да производи за све канале и да не размишља о другим стварима, његово је да размишља о томе да направи добар производ, а уредник је тај који одлучити на ком каналу И у ком тренутку ће тај производ да се пласира.

  1. Како ви видите новинара будућности? Колико мислите да формално образовање из области новинарста може некога да спреми за оно што га чека у редакцији једног савременог медија?

– Ово је за мене пријатно изненађење јер се често сусрећем и у последње време избегавам да разговарам са новинарима јер они и кад добију задатак од уредника да нешто направе, они не знају о чему причају, не знају да поставе питање. Најчешће се постави микрофон испод носа саговорнику и од саговорника зависи какав ће бити производ, а не од новинара. То је смрт новинарства. Новинари не знају да питају, а то не може да се научи у школи. Човек мора имати талента и мора бити образован и мора бити спреман за разговор.

  1. Брзина је кључан фактор у онлајн новинарству, колико то утиче на његов квалитет?

– Наравно да мислим да то утиче на квалитет јер се више не води рачуна о професионалности и често су текстови на порталим полуписмени, са словним и правописним грешкама, ред речи у реченици је најчешће на онлајну највећи проблем, често има супротно значење од онога што је писац хтео да каже. То је застрашујуће и заглупљујуће за већину људи. Мада, то полако превазилази оквире онлајна и прелази у проблем професије. Добри редактори и добри уредници то среде за пола сата, неће нигде закаснити. Проблем је у томе што новинари директно каче своје тестове на онлајн, то нико не погледа нити исправи, а они често немају довољно знања и писмености да то ураде сами. Без добрих уредника нема ни добрих портала, нема ни добрих новина, а на крају нема ни добрих новинара јер немају од кога да науче.

  1. “Кликбејт” је тренд који полако умире, назирете ли неки нови тренд на онлајну?

– У Србији нажалост још увек не и мислим да ће тај тренд овде трајати још дуго. Ми мало спорије напредујемо и мало теже проживљавамо те прве болести дигитализације и те нуспојаве дуже трају код нас него у свету. Тамо то тржисте брже регулише него код нас. Код нас је све неуређено, па тако И медијско тржиште па то онда све заједно дуже траје. Ја се плашим за наше медије да ако једног дана тај тренд прође, да ли ћемо ми имати довољно добрих новинара да произведу било шта квалитетно. Плашим се за све медије у Србији да неће имати довољно ни квалитетних уредника ни новинара и да би могли шта више од тог глупог клик наслова да смисле.

  1. Где да нађемо те добре уреднике и новинаре?

– Има их свуда, само им треба дати шансу и треба их обучавати усмерити на праве вредности, а ти такви уредници могу са талентованим, добрим новинарима да раде И да од њих направе врхунске стручњаке.

  1. Где видите “Блиц” у наредних 20 година?

– Волео бих да “Блиц” буде највећи news portal у југоисточној Европи са одличном продукцијом вести у вим могућим техникама и на свим могућим платформама, најбржи , најкредибилнији, најзабавнији и најкориснији. За то поред добрих уредника и добрих новинара, треба и доста уложити.