Где је Србија на дигиталној мапи?

Како број читалаца вести на интернету расте, медији се налазе у све већем проблему да задобију нове читаоце И привуку их у мору садржаја на интернету, а да притом задрже и оне потојеће на традиционалним медијима. Интернет одавно више није достпан само од куће са рачунара и све смо више навикнути да све што нам је потребно имамо са собом у џепу. Како задовољити инстант потребе, а ипак задржати квалитет и професионалност, једна је од највећих дилема пред којима се налази савремено новинарство.

Типичан пут младог новинара који жели да се бави озбиљним новинарством обично почиње на факултету, међутим често се дешава да и поред широког образовања које тамо стекне, он ипак често не буде спреман за оно што га чека у редакцији једног савременог медија. Ствари се у овој професији мењају муњевитом брзином будући да она зависи од технолошких напредака, а њих није лако испратити у формалном образовном систему. Весна Добросављевић, координаторка Дигитал Медиа Цампуса, школе дигиталног новинарства, иако и сама дипломирани новинар по струци ипак сматра студије нису крај и да је усавршавање новинара неопходно како би били у корак са временом. “DMC је концепт настао на нивоу групе Ringier Axel Springer са идејом да свака земља направи неку своју школу новинарства. То је у почекту било мало раштркано, али се онда дошло на идеју да пошто долазе нови новинари који немају нужно увек дигиталне вештине и због свести да постоје колеге који су добри новинари, а који раде доминантно у принту треба да се прилагоде дигиталним вредностима.“ У свакој земљи у којој послује Ringier Axel Springer замишљено је да постоји школа, односно обука да се новинари прилагоде дигиталним медијима, како би се цела новинарска индустрија трансформисала у правцу дигиталног.

“Желели смо да људи који су већ добри новинари науче и те нове дигиталне вештине. Он постоји од 2016. године у земљама средње и источне Европе и у зависности од земље до земље с обзиром на потребе њиховог тржишта, кроз њу пролазе млади људи, новинари почетници, негде колеге из куће.” Занимљиво је да у суседној Мађарској онлајн садржаји нису толико узели маха И да је штампано издање И даље доста јако. “Код њих су јаки блогови и слично, али се класични традиционални медији не трансформишу у толикој мери у дигиталне. Код њих је била неопходна обука новинара, фоторепортера, преламача да науче неке дигиталне вештине како би сутра били конкурентни на тржишту. Наравно, ту су и млади људи који долазе да раде као новинари, а немају довољно знања са факултета када је у питању дигитално новинарство. Углавном имају знање из класичног новинарства, али се први пут сусрећу са CMS-ом.” С обзиром на то да то млади тренутно више нису ни миленијалци, већ тзв. “дигитал нативес”, односно генерација која је одрасла уз дигитални садржај, Весна тврди да се одлично сналазе на друштвеним мрежама – на Фесјбуку, Твитеру, Јутјубу и слично, али да не знају како да гомилу тог садржаја са интернета да упакују у неку новинарску причу, нити алате који се за то користе. 

“Ми смо овде у Србији практично допунска настава за студенте новинаства који желе да буду нешто више од само ТВ лица. Ја сматрам да програм и настава на факултетима нису довољно прилагођени, односно нуде јако мало знања из области дигиталног новинарства. Оно што се нуди рекла бих да је застарело, такав је посао и толика је брзина промене да нешто што је написано пре 5-6 година више није актуелно.” Као пример наводи Facebook live и instant articles (интерфејс који комбинује на пример Фејсбук и неку страницу одређених онлајн новина) који су прошле године су били јако популарни, али се испоставило да то не даје довољне резултате, нити се људи на томе не задржавају, као и да они нити доносе корист Фејсбуку, нити медију који их пласира. “Ја сам завршила државни факултет и јако ми је драг, али мислим да се тамо нажалост не прати брзина којом се новинарство мења. Данас у новинарству није довољно да новинар само уме да напише текст у Wорд-у или да стане пред камеру, данас он мора да зна и друге техничне вештине.”

Динамика посла новинара у принту значајно се разликује од онога који ради за онлајн јер он захтева додатни угао гледања који ће бити допуна или разрада исте теме. Онлајн је брз, тренутан и динамичан, док је принт спорији, али аналитичан. Онлајн новинар гледа да пружи што више информација на што више канала, а принт даје дубљу анализу тих дешавања и задире “иза вести” и “иза приче”. “Прави новинари би идеално требало да зна и једну и другу ствар, али нису сви довољно брзи и вешти за онлајн, али свакако неко ко ради у принту би требало да научи и нове вештине, исто као што би дигитални новинар требало да развија своје литерерне вештине.” закључује Весна.

Будућност је дигитална

Иако по много чему каска за остатком света, у области дигиталног, Србија има више него велики потенцијал. Иницијатива Дигитална Србија је непрофитна организација окупља највећа имена у области информационих технологија и медија и има за циљ да унапреди тржиште у овој области као и да убрза и олакша процес дигиталног развоја Србије. Олга Мирковић-Максимовић, чланица извршног одбора Инцијативе сматра да је утицај дигитализације на медије је двосмеран јер медији такође утичу на то како људи перципирају дигитализацију, као и шта очекују од ње. “Медији формирају слику у јавног мњења о томе да ли је дигитализација позитивна или негативна, да ли она односи или доноси радна места. Медији могу да отворе дијалог о томе шта дигитализација доноси, а шта односи за привреду, поједнице, али и друштво у целини, али може и тај дијалог у потпуности и да затвори. У том смислу је моћ медија екстремно велика и важна приликом овакве једне револуције, а дигитализација јесте једна врста “индустријске револуције”. ”

Она са друге стране такође сматра да промене начина рада драстично утичу на медије. “Оно што је суштинска промена и оно што се дешава данас јесте да информацију и вест може да пренесе свако путем својих личних канала и друштвених мрежа и самим тим екслузивност је веома упитна, као и правовремено информисање. Довољно је да букне пожар у центру града и могу поставити на Фејсбук или твитовати истог тренутка све комшије и то брже од било ког новинара који би дошао на место догађаја. Не сматрам да су претња класичном новинарству, али мислим да новинарство мора да проживи трансформацију и да се више усредсреди на квалитет и на оно што даје крајњем читаоцу или примаоцу. Није више суштина само пренети информацију, али шта је оно иза тога је према мишљењу питање за новинаре и мени се чини да то све више враћа суштину новинарству. Промене су мучне и генерације које сада расту, расту уз помоћ дигитализације и еволутивно ће потиснути све друго.” Као и у свакој еволуцији, они који се не прилагоде, на крају умиру, сматра Олга. “Србија у том смислу нема много избора, јер ако желимо да опстанемо, ми ћемо прихватити промене на лакши или тежи начин. Ми имамо великог потенцијала, то што смо мали чини нас и да смо брзи, не морамо превише тога да урадимо, можемо брзо да се покренемо, лако да скочимо и високо да досегнемо уколико паметно радимо.” Чињеница да имамо доста иновативних технолошких компанија које потичу из Србије или из Србије извозе у иностранство представља доказ да може да се створи дигитално тржиште у Србији. “Сада је извоз IT-а већи од извоза малина, а нико о њему није говорио претходних 10 година. Дигитализација је наша шанса да прескочимо неколико деценија развоја и да избијемо на водеће место земаља региона у смислу дигиталне економије.” Она такође сматра да се ми се већ другачије образујемо него што је то раније био случај. “Ствари се већ мењају, додуше можда не довољно брзо из разлога што су формални системи спорији од неформалних, али с обзиром на то да дигитализација са собом носи доживотно учење, од свих се очекује да цео живот уче и мењају своје животне навике.

Кратко, краће, шорти

Ако узмемо у обзир мултимедијалност онлајн садржаја, немогуће је занемарити видео који се све чешће користи као прилог садржају у медијима, а у последње време И као самосталан производ. Станислав Гајица, који је као видео продуцент радио на телевизији дуги низ година, сада се искључиво бави продукцијом видео садржаја за онлајн. Као разлог за то најпре наводи динамичност коју му онлајн пружа у односу на телевизију, нарочито сада када смо сведоци наглог пораста популарности све краћих видео формата. “Најновији тренд у свету сада представљају кратке видео форме, односно такозвани “шорти” видео клипови дужине од два до два и по минута, а појавила се и нова подврста чије трајање не прелази 100 секунди. То су клипови који се раде у краткој форми јер данас постоји толико велика понуда на глобалном нивоу да више ни блокбастери не емисије од сат, сат и по времена не држе пажњу.” Шортији су се показали као успешан производ И  резултат тога је заиста велика гледаност. Захваљујући новим технологијама, шеровањима, друштвеним мрежама, клип који је направљен код нас може обићи свет.

“Тајна успеха тих видео клипова то што у 100 секунди може много тога да се каже, оно што су људи до пре 5 – 10 година причали у емисијама од сат времена сад стаје у овај формат.” Шорти је новинска вест која стаје у видео формат и помоћу ембед кода, тај клип може исористити било који страни медиј, тако да он може допрети до огромног броја људи. “Такође се поред информација који они нуде, гледаоцу даје до знања да можеш бити креативан и гледаност је из месеца у месец све већа. На западу су на пример јако популарни видеи са питким и лаким темама, док је код нас то мало другачије, код нас су тешке теме имале највећу популарност, рецимо клип о Голом Отоку имао је преко 100 000 прегледа.” Станиславов закључак је да код нас добро пролазе историјске теме, социјалне приче, док у иностранству у развијенијим земљама боље резултате дају теме из области забаве. Једини проблем коју он види у свему томе јесте што људи код нас имају ограничен присуп интернету са мобилних телефона у односу на запад јер је гледање видеа преко мобилног телефона захтева већи пренос података, али сматра да ће се то изједначити са повећањем броја гигабајта који нуде пакети у нашим мрежама. “Шортији и кратки видео клипови су будућност видео индустрије и у наредним годинама ће бити све више заступљене јер у шорти и можеш ставити и саговорника и анкету, а да то не оптерети превише гледаоца.” Онлајн сада нуди и садржај који јер раније био екслузиван за телевизију, до сада убедљиво најпопуларнији медиј.

На питање да ли сматра да ће телевизија опстати јер ће је онлајн обуватити својим мултимедијалним садржајем, Станислав одговара потврдно, али додаје “Телевизија је, нарочито код нас, у неком тунелу без светла на крају, али је то више проблем система у овој нашој земљи. Ми имамо кадрове, али немамо систем. Када се упореди фирма која се бави онлајн видеом и било која телевизија, примећује се да ови први имају далеко бољи систем. Телевизија не зна где удара и осим тих ријалити форми, гледаност опада јер млади прелазе на нове медије. Сада телевизија по мом мишлејну доживљава сличну судбину радија.” Пример за то колико друштвене мреже имају утицаја на садржај медија јесте неки видео клип који окачите први дан на вашој платформи са 100 000 прегледа, други дан на Фејсбуку ће добити још 40 000 прегледа и трећи дан на Јутјубу још толико. Уколико видео доспе на трендинг листу, неретко се дешава да сакупи више прегледа него на матичној платформи.

Што се тиче конкуренције у виду самосталних Јутјуб канала и слично, Станислав сматра да они нису никаква претња озбиљној видео продукцији. “То су два потпуно одвојена света. имали смо покушаје да сарађујемо са Јутјуб звездама и то је релативно лоше прошло у смислу гледаности, просто имају другачију публику. Свако има своју циљну групу, тако да нема потребе за страхом од конкуренције.”

Сва статистика указује на то да се Србија убрзано дигитализује и да је стога жеђ за новим и занимљивим бескрајна. Добрих новинара има на претек, све што им је потребно су одговарајућа знања и алати за преживљавање у џунглама интернета. Онлајн новинарство потискује старе форме и тера нас да се изнова питамо – шта је следеће?