Интервју: Јелена Каракаш

КРЕАТИВНА ДУША ИЗА ВЕБ САЈТА „КО НЕ ВОЛИ ЦИПЕЛЕ, НЕ ВОЛИ НИ ЉУДЕ“ И ПИОНИРКА СРПСКЕ ВЕБ МОДНЕ СЦЕНЕ ЈЕЛЕНА КАРАКАШ КРОЗ СВОЈ ОБЈЕКТИВ ПРЕДСТАВЉА ЈЕДИНСТВЕН ДОЖИВЉАЈ ИНТЕРНЕТ НОВИНАРСТВА И ПРЕДНОСТИ РАДА У ОНЛАЈНУ У ОДНОСУ НА ТРАДИЦИОНАЛНЕ МЕДИЈСКЕ КАНАЛЕ.

Шта Вас је инспирисало да почнете да се бавите блоговањем?

Била је 2008. година када сам неуспешно убеђивала директоре магазина за који сам тад радила да покренемо веб сајт часописа. Две године касније прешла сам у ПР одељење једне велике агенције и схватила сам колико ми писање на дневној бази недостаје, година је била 2010. а и даље није постојао ниједан пристојан, не блог, већ ни модни или лајфстајл сајт на српском језику. Једна од најбољих одлука коју сам донела у животу!

Почели сте да водите свој блог „Ко не воли ципеле, не воли ни људе” пре седам година. Како је тада изгледала блог сцена? По чему се разликује од данашње?

Блог сцена је тад наликовала угодној шетњи по парку, било је јако мало људи у свему томе, владала је пријатељска атмосфера у којој је било јасно да смо сви ту да се забавимо и опробамо у темама које нам пријају. Током година сцена се развила, блогови су постали уобичајен део свакодневнице и сада је то озбиљан бизнис. 

Били сте део тима модног магазина „Еllе”. Какви су Ваши утисци у раду у штампаним медијима у односу на онлајн медије?

Ја сам ипак дете принта, у шали кажем како су ме и васпитали glossy магазини… Штампани медији имају своја правила и рокове, разликује се стил и начин писања, много више људи је укључено у сам процес стварања. Уживала сам у својих пет година у „Еllе” магазину, а отишла сам када сам схватила да ми тај формат не пружа довољно простора да се даље развијам. За разлику од принта, интернет је још увек неистражено поље и имам прилику да сама креирам посао којим бих волела да се бавим наредних, бар, десет година. 

Радите као бренд консултант. Можете ли да издвојите неки бренд са којим сте имали најзанимљивију сарадњу до сада и зашто баш тај?

Углавном смо базирани на онлајн присуство и имиџ на мрежама, јако је занимљиво стварати ствари од почетка. На пример, од 2013. до 2016. године са колегиницом Вањом Милићевић радила сам за шопинг центар Ушће. Биле смо задужене за блог и Инстаграм који смо подигле од нуле и за кратко време смо створиле базу верних пратилаца. Интересантно је што се онлајн сцена развија real time. Кључно је да смо у сваком тренутку обавештене о трендовима када је комуникација у питању и да то презентујемо брендовима са којима радимо. Наш посао траје дословно 24/7.

Осим моде и лепоте, бавите се и путовањима. Која дестинација је на Вас оставила најјачи утисак?

Хух, ово је баш тешко питање! Посао ми је дозволио да видим нека заиста фантастична места. Али, у своју дестинацију сам се заљубила давно пре него што сам уопште почела да радим. Ништа егзотично није у питању. То је острво Хвар, које ме је освојило само својом опуштеном атмосфером. Има тамо нешто у ваздуху што ме чини смиреном женом коју једино занима где да стави пешкир и да ли је лубеница довољно хладна.

 

Уз пораст самопрозваних модних блогера на нашим просторима, који је то квалитет који је потребан да се неко издвоји из мора квантитета?

Пре свега особа мора да буде аутентична. Верујем да је онима који почињу тешко да се сачувају замке копирања или опонашања оних који су већ успешни и признати. Али, то дефинтиивно није прави пут. Видим и велики број нових блогера који желе да се све деси преко ноћи. Већини нас је требало скоро десет година да стигнемо ту где јесмо, слажем се да је сада много лакше кад постоји сцена и свест о истој, али резултати се, нажалост, не постижу за неколико месеци. Куповна фоловера је толико погрешан начин, да не желим ни да начињем ту тему.

Које је Ваше мишљење о модној свести девојака у Србији?

Битно је да уживају и да се добро осећају у томе што носе. Постоји много одлично стилизованих девојака и оне су ми често инспирација кад кренем у куповину.

 

Колико Вам је времена потребно да напишете једну блог причу и којој теми приступате са највише уживања?

Заступам slow blogging концепт и „не падам” испод неких 4.000 карактера по посту, тако да сам постове почела да посматрам на исти начин како сам се некада припремала за текстове који ће изаћи у магазину „Еllе“. Све информације морају да буду потврђене и правопис мора да буде савршен. Тако да на неким темама радим и данима, почела сам баш да уживам и у том процесу док је идеја у мојој глави и расте у нешто веће. У последње време највише ми пријају приче о дизајну, ентеријери су постали моја велика пасија.

Посао којим се бавите нема фиксно радно време. Како изгледа један Ваш уобичајен радни дан?

Ни сама не знам одговор на ово питање! Као и сваки добар кампањац чекам да ме повољан талас панике обузме како бих све завршила. Најчешће ми је дан састављен од низа састанака, а затим и силних фоткања и стилизовања прича за друштвене медије и блог. Иако највише уживам у писању, морам да признам да ми тренутно најмање времена одлази на то.

Које су три ствари које мора да зна свако ко жели да се бави модним новинарством у Србији?

Да то није гламурозно занимање. Ни најмање! Али, ако заиста волите моду и разумете се у трендове и актуелности лако ћете пронаћи своје место. Уме да буде заиста забавно и то се ради стварно из љубави.