Марчело Фоа. Ово је једно од најчешће помињаних имена у италијанским медијима прошле године. Он је човек који је жестоко завадио власт и опозицију. Непријатељи га називају „Путиновим плаћеником“, портпаролом Владе, издајником, хомофобом и евроскептиком. Док се таблоиди утркују ко ће открити његову највећу досадашњу „аферу“, пријатељи за њега тврде да је један од најбољих савремених италијанских новинара, човек који се бави раскринкавањем медијских манипулација, предавач и издавач. И можда се дебата о томе ко је и какав Марчело Фоа никада не би ни повела да овај Италијан, октобра прошле године, није сео у фотељу директора Јавног сервиса Италије.
Ипак, ово није прича о првом човеку националне телевизије, већ је име Марчела Фоа синоним за моћ коју та телевизија има у Италији и доказ колико је битно господарити тим медијем. Али зашто је РАИ, како тврде у Италији, најважнији „део ратног плена“? То смо се распитивали на лицу места. Радио-телевизију Италије посетили смо у оквиру пројекта „Доживи ЕУ“ који је финансирала Делегација ЕУ у Србији.
У предграђу Рима, на око двадесетак километара од централног историјског језгра, налазе се три зграде у којима је смештен најмоћнији италијански медиј. На самом уласку у двориште дочекују нас статуе чувених коња који су и симболи државне телевизије. Са 15 телевизијских канала и 7 радио-станица РАИ је и даље најпожељнији послодавац. Ипак, тек понеки млади Италијани овде ће добити шансу да волонтирају, јер је за сада, како нам објашњавају домаћини, једанаест хиљада запослених и више него довољно. Половина радника јавног сервиса је у Риму, док је осталих шест хиљада људи на задацима у градовима широм Италије, али и света. Тако РАИ има дописништва у европским градовима попут Париза, Брисела, Лондона али у Каиру, Пекингу, Њујорку…
Италијани тврде да се упркос томе, што се телевизија као медиј модернизује и све више приближава онлајн новинарству, они већ више од 6 деценија непрестано руководе новинарским стандардима за јавне сервисе. Истовремено се и даље угледају на Би-Би-Си који је те стандарде и поставио. Када уђете у једну од зграда схватите да је РАИ данас огромна машинерија која, осим новинара, запошљава и сниматеље, продуценте, реализаторе, менаџере, глумце, музичаре, костимографе… Сви они заједно помажу Радио-телевизији Италије да испуни основне задатке: да публику информише, образује, социјализује и најзад забави. Зато улажу у производњу хиљаде сати дечјег, верског, филмског, образовног, документарног, спортског програма. Ипак, највећи део средстава РАИ улаже
у информативни програм који прави нешто више од трећине запослених. С тим у вези, пре две деценије основан је и посебан телевизијски канал Rai News24 који читавог дана емитује искључиво вести. Уговором, који на сваке четири године потписује са италијанским парламентом односно Административним саветом, државна телевизија се обавезује да ће од укупног садржаја који произведе осамдесет посто бити информативног карактера. Истим уговором јасно су
дефинисана права али и обавезе јавног сервиса у Италији.
Посетивши најсавременије студије, режију која их прати као иновинарски програми за рад… уверили су нас колико РАИ заиста улаже у производњу програма. Верују да њихови садржаји могу бити објективни и политички непристрасни једино уколико су што даље од државних извора финансирања. Зато је 2018. године овај јавни сервис највише приходовао од претплате – чак 1.7 милијарди евра, а потом од реклама од којих је зарадио око 600 милиона евра. У италијанској државној телевизији не крију да је отпор грађана према претплати велики, али да су тај проблем успели да реше тако што су таксу снизили са 23 на 19 евра месечно колико сада износи. Иначе, телевизијска такса у Италији постоји од 1938. године и заснована је заснована је на закону који се користио још у Краљевини Италији. Снижавањем претплате успели су да смање и проценат оних који је не плаћају са 30 на 5 посто. Обезбедивши релативно стабилне изворе прихода РАИ је успео да реши и велики део својих дугова који су крајем 2015. године износили близу пола милијарде евра.
„Систем који се никада не гаси“ одржавају и унапређују људи у које РАИ нарочито улаже. Најнижу плату добијају новинари почетници и износи око 1.200 евра, а највише зараде добијају такозване „звезде“ чији су хонорари дефинисани посебним уговорима и у већини случајева виши су од 4.000 евра месечно. Свесни су да је Берлусконијев „Медиасет“ највеће претња по њихове рејтинге. Ипак, у РАИ-у тврде да успевају да трче трку са комерцијалним телевизијама и да у својим редовима задрже препознатљива тв лица као и професионалце иза камере или радијског микрофона.
Истовремено, на гледаност се не жале. Утицај који јавни сервис остварује у италијанском јавном мњењу и даље је огроман, па отуда и одговор на питање зашто је фотеља првог човека овог медија изазвала толико буре у Италији. Традиционално Први програм има највећу гледаност. Али, оно што мучи јавне сервисе у Европи па тако и РАИ јесу суморна истраживања која показују како је њихова публика све старија. Зато је један од водећих задатака овог медија да пронађе решење како да се што више приближи младим генерацијама. У 2019. много је изазова за РАИ – још један у низу јесте дигитализација програма али и велике архиве баш као и и у времену економске кризе обезбеђивање високе стопе наплате таксе. Уколико се избори са свим овим РАИ ће показати да је и „нешто више од тв-а“, како је уједно гласио и један од његових последњих рекламних слогана.
Последњи радови
Студентски радови12. јануар 2024.Мачеви и мачевање кроз епохе у Руском дому
Мисао дана12. јануар 2024.Ђорђе Балашевић
Фотографија недеље12. јануар 2024.Oливера Катарина
Интервју недеље12. јануар 2024.Слап тужбе, смрт за већину редакција у Србија