Слап тужбе, смрт за већину редакција у Србија

Aуторка: Неда Рацић

Новинар и председник фонда Б92 Веран Матић, новинарством је почео да се бави 1984. године у
алтернативним и омладинским медијима у Београду, Загребу и Љубљани. Kаријеру започиње на
НТВ Студију Б, а касније оснива Радио Б92, који је, временом, уз помоћ партнера из Босне и
Херцеговине и Румуније, прерастао у Телевизију Б92. Члан је Радне групе и један од предлагача
измене Kривичног законика у област безбедности новинара. Разлог за притужбе на рачун измене,
Веран, између осталог, приписује недовољном капацитету удружења новинара да нове кредибилне
идеје на прави начин представе јавности. 

Увек је актуелно питање о измени  Kривичног законика у области безбедности новинара. Члан сте Сталне радне групе, као и један од предлагача поменутих измена. Зашто сте се одлучили за овај корак и шта очекујете да ће се постићи?

Стална радна група је основана пре четири године и, на пар месеци, анализира пријаве везане за
угрожавање безбедности новинара, које добијају тужилаштво и Министарство унутрашњих послова. Пријаве су, у највећем броју случајева, одбациване од стране тужилаштва, јер је претња преуско дефинисана. На пример, када неко изјави “Треба га обесити”, пријава се аутоматски одбацује јер се не третира као претња. Зато смо направили Радну групу, где се група правника бави анализом Kривичног законика. Циљ је да се установи који чланови се могу употребити за заштиту новинара, као и да се уоче простори који нису дефинисани. Са развојем технологија, највише претњи долази са друштвених мрежа. Тако је цела медијска заједница схватила неопходност измене Kривичног законика.

У Нацрту измена Kривичног законика мењају се и допуњују чланови 135,138 и 149. Највише примедби је било на рачун члана 149 и већински су се тицале проблема деликта мишљења. Kолико суштински има основа да се измене оспораваног члана погрешно протумаче?

Грешка је што, у току саме припреме измена Законика, није укључено више сегмената друштва. Са
појављивањем предлога смо дошли у ситуацију где су невладине организације протумачиле измену
као покушај државе да угрози људска права и слободе говора, што уопште није тачно. А мислим да
је и сам предлагач, током подношења примедбе за коришћење термина “мишљење”, изјавио да
можда није адекватно. Врло брзо се усагласило избацивање самог термина, с циљем избегавања
турбуленција.

Често сте били мета таблоида и владиних медија, како оцењујете спремност тужилаштва и
полиције да решавају такве случајеве?

Овде је најчешће реч о клевети и разним другим видовима блаћења. Ви сте онда принуђени да приватним тужбама дођете до правде. Ту постоји доста проблема, јер је наш Правосудни систем доста спор. Судски процеси често трају веома дуго, током којих сте ви и даље изложени нападима истог таблоида. Новинари најчешће не улазе у такве Судске процесе, јер представљају неку врсту издатка, а уколико не добијете процес, још морате да платите и судске трошкове. Доказивање онога што желите да коригујете је веома мучан посао, с обзиром да пресуде немају озбиљног ефекта, којим би се зауставило понављање ових појава.

Србија је једина земља на Балкану која остварује рад са тужилаштвом и полицијом посредством Радне групе за безбедност новинара. У којој мери та група олакшава комуникацију са поменутим надлежним органима?

Институције, веома често, не разумеју професију и њена правила у пуном облику, због чега је
потребно разјашњавати позиције новинара и одређених редакција. Неретко смо и катализатор који, својим посредством, убрзава активности. На пример, у случају паљења куће Милана Јовановића, тражили смо састанак већ следећег дана. Мислим да доста помаже у ефикасности, али када се дође до судског нивоа, наш утицај престаје.

Kолико је битно за новинаре да читава процедура, од пријаве до окончања случаја, тече по
убрзаном механизму, будући да је у питању нешто што није само индивидуални проблем?

Ефикасност је веома битна, наручито када је реч о претњама преко друштвених мрежа. Kоментари и поруке се могу избрисати веома брзо, и на тај начин уништити докази. Често, због сензационализма, медији објаве “брзо, прети се” и, на тај начин, упозоре починиоца. Важно је наћи помоћ правног лица које има искуства, јер само једна погрешно употребљена реч, може довести до одбацивања пријаве.

На конференцији “Под притиском” се прилично стављао акценат на слап тужбе. Можете ли да
објасните шта представљају и колико су честе код нас?

Слап тужбе имају за циљ уништавање медија, односно спречавања новинара да пишу о одређеној
теми. Заснивају се на захтевима за веома велике одштетне казне, праћене низом тужби, с циљем
да загуше редакцију. У Србији би за многе редакције ово значило “смрт”. Важно је ширити културу
правне свесности питања положаја новинара и боље едуковати тужиоце и полицију, да ми из групе, не бисмо морали да будемо и оперативци. Ево, у суботу, током протеста, био сам оператер на СОС
телефону. Примио сам позив од новинара ФоНет-а, који је био нападнут код зграде Ушћа. Одмах
сам звао чувеног тужиоца и заменика директора полиције Бранка Стаменковића, тако да је брзо
организовано узимање изјаве. Реакција је веома важна, јер у супротном долази до стварања страха и самоцензуре код новинара, као и потпуног неповерења у институције система. Слап тужбе су озбиљан терет, како материјално тако и психички, што некад може имати фаталан исход за појединца.