Лажни оптимизам је најгора ствар

Аутор: Огњен Нинковић

Душан Шапоња један је од креатора „Марке Жваке“ и „Циклотрона“ заједно са Душаном Чавићем и
Иваном Петровићем. Два Душана сада заједно снимају емисију Марка Жвака на њиховом Јутјуб
каналу где настављају да проналазе и покривају теме на њихов карактеристичан начин. Биле то
мале приче о великим људима, оне топле или оне тешке, екологија или живот у граду, биле то увек
актуелне теме добре хране и пића, овај дуо ће их представити, стављајући гледаоца у центар
дешавања. Њихова прича почиње у Академском позоришту “Бранко Kрсмановић” 1993. године.

Чавић и Ви сте се упознали на глуми у Kрсманцу 1993. године. Годину дана након тога се
пријављује на аудицију за емисију ,,Ритам срца” на Радио Б92 и радите на радиодрами
,,Србокап”. Kако је изгледало време када одлучујете да се пријавите за аудицију и који су
били ваши мотиви?
У ствари доста спонтано је кренуло, јер са Чавићем и Николом Петровићем је био и наш четврти
другар Никола Завишић, исто у Kрсманцу. Он је данас познати позоришни редитељ. Његова идеја је
била, што ми не бисмо правили неку радиодраму, он је осмислио Србокапа као суперхероја који
решава тадашње проблеме по углавном кратком поступку. Хтели смо још нешто да креирамо
заједно сем тога што смо глумили у Kрсманцу, а допао нам се и тај текст и уопште идеја о
Србокапу као суперхероју, полицијацу приватнику, витезу београдске калдрме. Пре аудиције за
деведесетдвојку смо отишли на аудицију за Радио Индекс и ту нисмо прошли са том идејом. Али ето тадашњи „Ритам срца“, који је ишао на радију Б92, је препознао да можемо да донесемо нешто
готивно у ту емисију и ту смо почели. Оно што је куриозитет или бизарност је да је тадашњи наш први уредник био Ненад Џони Рацковић, што је данас незамисливо. Мислим да је то била и чар тадашње деведесетдвојке, што је пружала могућност слободним, екстравагантним уметницима, култним неким ликовима града да буду и уредници.

Kасније сте имали и подкаст на радију Б92 ,,Ритам срца Ол Старс” као и контакт програм
,,Ћапимо проценат” Можете ли ми рећи нешто више о томе како ти снимци не могу више да се
нађу?
Паралелно са рађењем Србокапа, понудили су нам да радимо неки ноћни програм. Ми смо хтели да то буде ноћни контакт програм, емисија се звала Ћапимо проценат. Између осталог то је било
сучељавање ставова између Чавића и мене на некад актуелне а некад и бизарне теме. Људи су
се јављали и образлагали своје мишљење. У ствари идеја је била да направимо неку пародију на ова истраживања јавног мњења односно да се бавимо стварима које нису биле уобичајене тада у
медијима. Оно што је било супер је што се то дешавало ноћу, од поноћи до два, и уопште екипа која тад слуша радио и јавља се нису уобичајени слушаоци и било је страва часкати са њима. Музички сарадник тада је био Мишко Билбија са феноменално музиком. Имали смо доста укључења, џинглова. Радован Настић Бенседин нам је био нека врста сарадника, он је снимао шта на то питање у емисији одговара неко познат и правио анкету са људима на улици.

А подкаст ,,Ол Старс”?
Подкаст је уствари настао након што је угашена емисија на радију, почели су подцасти уместо
тога, то је онако већ био излазни формат. Али можда чак и најлуђе нешто што смо радили јер нисмо капирали уопште шта је подцаст, ко ће то да слуша. Тако да су ту могле да се чују ствари које не би ни у лудилу смели да причамо уживо на радију који је тада покривао цео Београд а и шире. Тако да је подкаст био само за сладокусце и мало је можда подсећао на Ноћну мору Жељка Малнара који нажалост није више са нама. Али један онако тежак медијски андергроунд.

Након пада Слободана Милошевића са власти, добијате позив за Радио Телевизију Б92 и крећете да радити на Циклотрону. Иако је Циклотрон био дужи формат барем од Марке Жваке на Б92, ако смем да приметим у много чему су ове две емисије блиске самим тим што их радите Чавић и Ви. Kада и како се јавља идеја, односно формат који вас карактерише?

Доста смо ми тражили тај формат заједно са нашим пријатељем Иваном Петровићем који је завршио режију на ФДУ, који је радио са нама Србокапа. Kада нам је понуђено да радимо нешто за ТВ, тадашњи уредници су имали идеју да радимо нешто као што је био „Ћапимо проценат“ на радију – “ајде, ви то сад пренесите на ТВ”. Међутим нисмо се налазили у тој причи некаквог питања, стондирања јавног мњења на наш уврнут начин. Хтели смо да правимо нешто што више нагиње ка
документарном програму, а опет да не буде класичан документаран формат. Kренули смо од ствари које бисмо ми гледали тада на ТВ. Хтели смо да снимамо ствари које нас занимају, које нас нервирају, које нас инспиришу и људе поред којих пролазимо а не примећујемо и те неке појаве
које пролазе мимо нас а у ствари су нама занимљиве.

А тај карактеристичан прилаз темама да просто осликавају у потпуности људску стварност
која није премазана ни са чим. Јел вам то долази природно? Kако је то изгледало у почетку? Први „Циклотрон“, који се бавио ометањем радио програма од стране Слобиног режима, снимали смо о томе како су се људи сналазили, што да емитију сигнал, што да га ухвате. Ту смо можда мало више имали прилаз као класичан интервју. Али врло брзо, већ и током рада на тој емисији, схватили смо да што смо ми опуштенији, опуштенији су и саговорници. А друго, није нас занимало то неко улепшавање стварности и ситуације, хтели смо да прикажемо ствари такве какве јесу, огољене. Некад је то смешно, некад је то сурово, али нисмо хтели да мењамо ни ситуацију, ни саговорника ни изглед. Приказивали смо ствари какве јесу и мислим да је то најбољи прилаз, јер што бисмо ми улепшавали нешто или правили од тога неки медијски шакализам, сензационализам, него, то је тако и без неког стејџована. Што је јако тешко, јер ви кад идете са камерманом и са тонцем, јако је тешко побећи од тог стејџованог кадра. За разлику од овога кад снимамо или нас двојица или тада је Иван Петровић радио са нама, ми смо као мала екипица са једном камером и трудимо се да се саговорник осећа што природније, односно, ти јунаци које снимамо да буду у опуштеном окружењу и онда је и резултат најбољи.

Ви сте добитници награде “Добар пример новог оптимизма” 2020. године од покрета “Нови
оптимизам” Истакли сте у неком од претходних интервјуа да вам ова награда јако значи јер
вам у породици стално говоре да сте претерани оптимиста па награда свему томе даје
смисао. Kако остати доследан оптимизму?

Ух, па и ја имам некад утисак да губим то. Али некако ми је то усађено, и када неки тим за кога
навијам губи 3-0 ја сам у фазону “Ма биће 4-3 за нас”. Ваљда то има везе и са неком том
љубављу према животу и према људима, можда је ствар кућног васпитања. Не могу уопште ту
доследност оптимизму да објасним, с тим што мислим да је лакше кад се гледа и пролази кроз живот са оптимизмом и хумором и сатиром него кад се све зацрни. Али је тешко, јер тај лажни оптимизам је најгора ствар.

Такође сте добитници Зеленог листа за оргиналан начин скретања пажње на проблеме животне
средине 2020. године. Имате ли нешто да кажете у вези тренутних протеста и осветљене претње
по нашу околину?
Протесте наравно подржавам, зато што су те ствари за које се људи боре јако важне и за садашњост а и ова изљуљана флоскула “за будућност” и за наредна покољења која ће да живе овде. Али генерално, није нам остало много тога што можемо да уништимо, а те ствари које се бране су
основне, вода, земља, ваздух. Живот у Бору, људи у бору живе 10 година краће него у остатку Србије, тамо је концентрација арсена 100% већа од дозвољене, тако да није само у питању литијум него мислим да је мање више све угрожено, ваздух који дишемо је у лошем стању. Радујем се када је кошава па то мало разбије, дишем пуним плућима тада. Али мислим да је немогуће остати баш у свом неком свету, и као “Мени је добро, али ово што се дешава око мене нека решавају други људи”, једноставно неке ствари морамо да погурамо.

„Марка Жвака“ се емитује на РТВ Б92 од 2006. до 2011. након чега прелазите на онлајн формат на Јутјубу. Већ 10 година сте ту, шта вам код ове платформе одговора и да ли имате неких замерки у поређењу са телевизијом?

Замерке су што су мало закомпликовали сад како време пролази, прави се подела тог садржаја, да
ли је то садржај за децу, да ли се ту псује, мало су га административно закукуљили. Али генерално
то је супер платформа која дозвољава да човек креира нешто и да не зависи ни од каквих
уредника, ни од каквих шефова који ће да му кажу “не можеш да пустиш бескућника који показује
красту на својој нози”, такве ствари су се дешавале на ТВ-у. Јутјуб пружа више слободе али са
друге стране и ограничава вероватно видљивост, зато што рецимо у нашој земљи и даље су људи
веома наслоњени на ТВ међу мало старијом популацијом. Али оно што је нама добро је што нас
прате млађи људи па имамо утисак да идемо у корак са временом, да једноставно не креирамо
само садржај за нашу генерацију или неку мало старију него се трудимо да будемо у току са
стварима које занимају и млађе људе и генерације које долазе са те стране све похвале за
Јутјуб. Наравно, лоша ствар је што они узимају 55% од реклама а 45% иде креаторима садржаја,
али са друге стране пружа слободу. Оно што нас нервира је тај његов алгоритам који се не трудимо
да прокљувимо. Не можемо да објаснимо зашто су неке епизоде дошле до милион прегледа, а
неке имају педесет хиљада а притом су сигурно квалитетније од ових од милион прегледа.

Kако проналазите догађаје, места и људе за ваше емисије?

Раније смо искључиво снимали ствари које ми примећујемо и људе које ми негде упознамо или
појаве које нас нервирају. Али са тим успоном друштвених мрежа ми не можемо да се одбранимо
од предлога људи. Ми снимамо емисију која иде једном недељно, а људи нас често доживљавају
као јавни сервис и желе да их ми медијски испратимо јер они су рецимо писали и јутарњим програмима и Београдској хроници и овом и оном. Онда се дешава да их ми снимимо, па их после тога зову и медијски даље ескплоатишу, јер ваљда виде да је тема “потентна”.