Живот између две ватре: Амир Схалаба

Либијац, Србин, Интернационалац – младић који се од рођења бори са две културе, два дијаметрално различита света и стасава у интернационалца градећи свој јединствен животни пут.

Тамних, готово црних очију, маслинастог тена и густе, подшишане браде, Амир Схалаба уноси
дашак оријенталног у шареноликост Београда. У центар српске престонице са собом је донео
делић либијске културе који негује у свом наргила бару “Гаријан”. Фотографије либијских градова,
међу којима је и Триполи у ком је Амир рођен, орнаменти на зидовима и јастуци извежени
златним концем који красе амбијент представљају нит која га повезује са источњачким светом у
коме је проживео своју рану младост.
Овај двадесетседмогодишњак тренутно борави у Србији. Бави се послом који од њега изискује да
стално путује. У Алжир, Тунис, Аустралију. Као средњошколац желео је да се професионално бави
кошарком, што потврђује и стипендија коју му је понудио један амерички универзитет. С обзиром
на то да је веома талентован за математику, родитељи му нису дозволили да размотри ту
могућност већ су га усмеравали ка инжењерингу. Он одлази у Лондон и завршава факултет и
магистратуру. Кроз живот, схватио је да му знање језика омогућава осећај сигурности. Говори
течно арапски, српски, енглески, француски и шпански језик.
Као син либијског војног пилота и мајке која је српског порекла Амир је још у детињству осетио
тежину бремена које настаје у сукобу две вере, две културе, две државе. Од првог дана школе
вршњаци су ми дали до знања да никада нећу бити прихваћен као чист Либијац, зато што ми је
мајка странкиња, док у Србији никада нисам био прихваћен као Србин зато што ми је отац Либијац
и муслиман. Говор му је веома одмерен и сталожен, али жар у очима одаје да присећање на
детињство буди њему тешке успомене.
Либијско тло веома је сурово за децу која одрастају. Насеље у коме је Амир живео са породицом
налазило се у близини војног гарнизона. Дивља, северноафричка околина васпитавала је децу да
буду агресивна и увек спремна на сукоб или у Амировом случају, децу која су била стидљива,
наводила да се повлаче у себе и затварају пред људима. Једини начин да се уклопиш у такву
околину био је да прећутно прихватиш улогу и обавезе које друштво од тебе очекује.
Либијске школе разликују се од школа у Србији. Често су бивале непријатељске и окрутне.
Веронаука је била у самом жаришту образовања, као примаран, а самим тим и обавезан предмет.
Међутим начин на који су деца била приморана да је усвоје био је строг. Стихове из Курана
морали смо већ са седам година да учимо напамет. Рецитовали смо их пред целим одељењем, а
свака грешка представљала је срамоту за породицу и неприхватање божје речи. Амиров, иначе
дубок и самоуверен глас који је одзвањао малим, београдским локалом, постао је испуњен
дрхтајима.

Србија је Амиру у тешким тренуцима долазила као спас. Од ране младости па до данас пружала
му је уточиште. По узору на своје родитеље, успео је да помири разлике две државе, а пре свега
две вере између којих је растрзан. Још увек ме поједини људи из окружења посматрају као
странца. Некада ми је то сметало, али сада више не.
На свет гледам као на своју домовину. Ја сам „интернационалац“!
Амир је изградио мост који повезује ове две, наизглед неспојиве, културе. Свакоме ко закорачи у
његов кафић пружа прилику да упозна један нови свет, прилику да научи нешто ново и ослободи
се страха од непознатог. Младима поручује да прихвате и пригрле своје, али и туђе разлике и да
на њих гледају као на снагу, а не слабост. Мој успех је резултат вере коју сам имао у себе, али и
марљивог рада. Животни пут је испуњен непрестаним учењем. Верујем да сваки појединац треба
да се избори за своје место у друштву, иако некада делује као да је друштво непријатељ
појединца, али није у праву јачи, ако је истина јача.