Интервју профил: Никола Глишић – “Волим да учим о стварима које волим”

Од учионице средње електротехничке школе, преко туризмологије, позоришта и филма, до радија овај млади Београђанин успешно гради своју каријеру водећи се реченицом да се у животу ништа не дешава случајно. Глума му се на неприметан начин увукла под кожу, али по свему судећи Николица, како воли да га пријатељи зову, ни у једном смислу није глумац на каквог смо навикли.

Тачно у подне, у миран кафић на Бежанијској коси ушао је младић у фармеркама и шушкавцу. Свеже обријан, насмејан. Како је напоменуо, не баш наспаван, јер воли да спава до касно. Већ на први поглед одудара од стереотипа глумца боема, уметника у облацима. Напротив, стоји обема ногама на земљи, или у овом случају, седи у фотељи и наручује продужени еспресо у малој шољици.

Никола Глишић дебитовао је на великом платну у улози Страхиње у филму “Поред мене” режисера Стевана Филиповића, али како нам је открио, глума је у почетку била само један од његових многобројних хобија, међу којима су и кошарка и свирање бубњева.

“Глумом се бавим још од малих ногу. Дуго сам био члан омладинског позоришта Дадов, где сам похађао глумачке семестре и научио основе као и многе битне ствари. Након тога ствари су се одвијале саме од себе.”

С обзиром на то да је завршио средњу електротехничку школу “Никола Тесла” а затим постао дипломирани туризмолог Географског факултета у Београду, сви се питамо зашто се овај младић поред свега тога, одлучио баш за глуму.

Како нам је објаснио, глума је пронашла њега. Никола се једноставно бавио ониме што воли, а врата су се пред њим отварала, могло би се рећи спонтано, мада боље природно.

“По занимању јесам дипломирани туризмолог, што истини за вољу ни са не знам како бих објаснио. Када помислим на занимање туризмолог, у глави ми се јави слика Милана Гутовића, са све шеширићем и у кратким панталонама како шета по природи (смех). Озбиљно, одлучио сам се за то из више разлога. Када сам уписивао факултет, тек су вратили смер туризмолог на Географском факултету, својевремено је и легендарни Антоније Пушић Рамбо Амадеус завршио тај смер. ФДУ ми никад није ни била опција, желео сам диплому са озбиљног факултета што сам и постигао, што ми није сметало да се паралелно бавим и глумом.

Јер, бавити се само глумом у Србији је чист мазохизам.

Све се заснива на јако уским затвореним круговима људи и никад не знаш шта ће бити сутра. Такође, цела та атмосфера која окружује професије јавне сфере и људе који се глумом  баве из скроз погрешних разлога није ми пријатна и сматрам да се не уклапам у тај стереотип.”

О стереотипима и предрасудама такође говори и филм “Поред мене” који се недавном телевизијском премијером на Првом програму Радио телевизије Србије вратио у жижу јавности, а у којем Никола тумачи улогу Страхиње, младића који тренира кошарку и пролази кроз адолесцентска превирања. Како Никола каже, ово је за њега био велики глумачки изазов, вратити се у средњошколски период и тумачити једну овако комплексну и захтевну улогу.

“Не јурим улоге, углавном и не идем на аудиције јер се чешће дешава да улога пронађе мене. Тако је било и за филм “Поред мене”. Монтажерка из позоришта у којем сам играо ме је препоручила за улогу Страхиње и отишао сам да видим о чему се ради. Заинтригирало ме је што Страхиња тренира кошарку и ту сам се пронашао, али са друге стране проблематична ми је била ситуација у којој се мој лик налази.”

 “Поред мене” је друштвено ангажовани филм који се бави проблематиком од стереотипа, предрасуда, неосетљивости за људе око нас и генералним мањкавостима модерног друштва међу којима је и неразумевање за ЛГБТ популацију, а лик Страхиње конкретно пролази кроз несигурности везане за своју сексуалну оријентацију.

“Бићу искрен, на прву лопту сам одбио улогу. Рекао сам не. Међутим, када сам мало размислио и саветовао се са пријатељима и породицом схватио сам да је то погрешна одлука. Јер ипак, колико год тема била каква јесте, то је пре свега улога. Знајући публику код нас, могли смо да очекујемо одређене реакције, али људи који не разумеју да сам ја у приватном животу Никола, а на филму Страхиња, и да улога нема везе са оним ко сам ја у ствари, е ти људи имају проблем за себе, не ја. На крају сам прихватио улогу и нисам се покајао.”

Никола је од такорећи малих ногу у свету глуме, тако да није имао никаква очекивања везана за сам процес настајања филма која су се разликовала од стварности, међутим занимљиво је то да је успех самог филма дошао тотално неочекивано. Сви су се наравно надали да ће филм остварити неки успех, међутим филм је добио бројне награде од Златне арене, преко награде младе публике у Сарајеву до бројних домаћих награда.

“Глуми приступам као и било ком другом послу. Узмимо кошарку на пример. Ти да би убацио тројку, мораш прво да научиш кораке, покупиш форе, научиш да дриблаш. Тако је и са глумом, филм је само финални производ свог труда.

Док смо снимали филм, имао сам прилику да радим са већим глумачким именима, као што је госпођа Мирјана Карановић. Слушајући и гледајући њу како ради, чини ми се да је одговарала на нека моја питања која ја не бих умео ни да формулишем, а добијао сам одговор. То је свакако драгоцено искуство. Све је драгоцено искуство, поготово када те свашта занима као и мене. Некад одем на снимање само да бих гледао како то све функционише, камера, монтажа, светло, звук. Све је то једна целина која ми јако привлачи пажњу. Волим да учим о стварима које волим.”

Чини се да је за младог и талентованог Николу Глишића ово све тек почетак, а своје планове за будућност описао је врло реалистично, са обе ноге на земљи.

“Не циљеви, већ жеље. Мислим да сам сад где ми је и место.  Задовољан сам са свиме што ми је свет глуме понудио, ако се отворе још нека врата супер, а ако не свакако је и ово до сад било одлично искуство” рекао је Никола, завршивши свој еспресо и уз осмех изашао из кафића запутивши се у нове пословне подухвате.