Девојке су ме водиле у позориште

Иван Јевтовић

Договарање интервјуа завршило се уз шармантни крај „ти ћеш мене препознати“. У престоничком локалу уз звуке клавира кроз дугачак  ходник са ранцем на леђима приближавао се познати лик. Освојио нас је улогом Турче у филму „Небеска удица“, уживамо из недеље у недељу у његовим имитацијама у шоу „Твоје лице звучи познато“, а стрепимо и за пацијенате чије животе спашава у „Ургентном центру“ као доктор Рефик Петровић.

Док је своје ствари качио на чивулук говорио је о својим тренутним аганжманима, а уз капућино са млеком и погледом усмереним ка „Позоришту на Теразијама“ глумац Иван Јевтовић причао је о головима у ПСЖ – у, договору који је имао са својим оцем Владимиром Јефтовићем, чувеним професором глуме, и шта му је Миленко Маричић рекао на пријемном испиту за Академију.

Овај мали би могао да буде наш

После првог постављеног питања, поглед је усмерио ка „Позоришту на Теразијама“ случајно или не и са благим осмехом на лицу и извесном сетом у гласу присетио се како је оцу Владимиру, професору глуме, саопштио да ће полагати пријемни испит на Академији. „Мој отац и ја смо имали јасан договор све до његове смрти да је сваки мој избор само мој и да ако погрешим да је то врло спортски и очекивано.“

Ivan 25Упркос договору, професор Владимир Јевтовић касније је Ивану признао да му није било све једно кад је он отишао на шири пријемни за Академију. Но, после пријемног професор глуме и члан комисије Миленко Маричић пред којом је Иван полагао свом колеги поносно је рекао: „Не знам шта ти мислиш или да ли је теби то у реду или не, али ја ово купујем.“

Присећајући се породичних окупљања на Новом Београду каже да су га очеви пријатељи, још док је био дете, задиркивали да ће постати глумац, а он им је сав поносан говорио да има узбудљивије идеје за свој живот него да се бави глумом.

Поред очевих пријатеља касније су и девојке са којима је Иван излазио инсистирале да упише глуму, али њима није смело одговарао, већ је само скормно прихватао њихове позиве за позориште.

Лево крило ПСЖ – а

Ипак, Иванови путеви нису водили право ка глуми. Ти путеви водили су из Београда преко Париза и Барселоне до позоришне сцене. Блок 33 на Новом Београду где је Иван одрастао породица Јефтовић је кратко напустила почетком осамдесетих година када је отац Владимир добио стипендију франсуцке владе за специјализацију код чувеног позоришног редитеља Питера Брука.

Седећи у удобној фотељи уз капућино присетио се боравка у Паризу и голова у ПСЖ-у.

Склоност ка фудбалу показивао је и пре одласка у Париз где је после десет месеци тренирања у огранку ПСЖ – а и заиграо.

„Играо сам лево крило и носио број једанаест и заједно са Рулом који је носио број девет, дао око педесетак голова“, ово је рекао у једном даху са дечачком енергијом као да је поново обукао дрес ПСЖ – а као десетогодишњак.

Нови Београд за Ивана је био земља недођија у којој је све било идилично до његовог одласка у војску 1990. године

„Када сам се вратио у мој крај све је било другачије, појавила се велика количина деструкције, проблеми са наркоманијом, чудна фрустрација која ме је покренула на нешто што се на крају испоставило као веома добро.“

Последњи лет из Мадрида

Ivan Jeftovic 3Живот деведесетих година у Београду за једног двадестогодишњака није био обећавајући, па је Иван одлучио да отпутује за Барселону.

Иако је имао као дечак узудљивијих идеја за свој живот, у Барселони се запослио у путујућем дечијем позоришту као техничар светла и звука.

После дилеме да ли да остане у главном граду Каталоније или да се врати за Београд где се ситуација није нимало променила од оне какву је напустио 1993. године ипак је жеља за родним градом превагнула.

Последњим летом из Мадрида за Београд пре почетка санкција Иван Јетовић је слетео на београдски аеродрум решен да тих ратних година упише глуму на Академији.

Деца Отпора

„Аха долазимо и до тог дела интервју, па ово ће бити нешто опширније. Добро може, причаћемо и о томе“, изненађен, али ипак вољан прихватио је да одговори на питања о учествовању у демонстрацијама и Отпору.

„Кад прођем Тргом Републике, Коларчевом и свим ћошковима ту у близини где смо се јурили са плавцима имам неке успомене које су са једне стране тужне и страшне, а са друга се осећаш као победник, све је ту помешано.“

Остали смо још у деведесетим, али подсетивши Ивана на један његов гест на „Дан позоришта“ 27. марта током бомбардовања 1999. године, на шта се он значајно насмејао и радо присетио.

„Тада у Београду није функционисао јавни превоз и из „Удружења драмских уметника“ нису имали како да пошаљу поколне пензионисаним глумцима за дан позоришта. Бициклама смо посетили пензионисане глумце и све је било готово за два дана“, оптимистичо закључујући да би то поново урадио

Турча у одбрани Београда

Две недеље од обележавања „Дана позоришта“ Иван је мобилисан и као војник учествовао је у противаздушној одбрани Београда.

„Бомбардовање се полако завршавало, наш положај је био у близини неке циглане, где смо од ископаног удубљења направили базен у којем смо се купали као врапци. И тада сам помислио да ћу први слободни тренутак отићи на море. Десетак дана по потписивању примирија са тадашњом девојком, а садашњом супругом Сандром, отишао сам у Црну Гору где сам срео сценаристу филма „Небеска удица“ Ђорђа Милосављевића који ми је понудио улогу. Но, наговестио ми је да постоји мали проблем, јер лик за који ми је улога понуђена дечко из Сарајева.“

Иван је сценаристи одговорио да то није никакв проблем, јер је његова девојка из Сарајева, те ће имати веома доброг учитеља.

Доктор РЕФИК

Познајући његов приватни живот млади режисер Стеван Филиповић понудио му је улогу Рефика Петровића у серији „Ургентни центар“.

jevtovic 2„Рефик Петровић мора да буде дупло бољи и да више зна од осталих и не сме да му се деси грешка и то је добар драмски потенцијал за сваку сцену. И очекујем да ће у другој сезони та његова драма још више да се усложњава.“

Планирано време за интервју одавно је прошло, разговарали смо још и о представи „Ожалошћена породица“ у којој Иван игра Трифуна Спасића, незапосленог грађанина и шта значи данас играти Нушића:

„Нушић се као у  филму „Небо над Берлином“ шетка овим улицама као анђео смешкајући се и причајући је л сам Вам рекао да се ништа неће променити ни у 21. веку“, завршио је Иван.

Узимајући своје ствари са чивилука, обукао се и  његов лик је одмицао кроз ходник, спустивши се на степенице кренуо је негде ка центру где се деведесетих јурио са плавцима, а данас слободно шета као некад Паризом.