Прва београдска адреса студента

Студентски дом "Карабурма"

Најмлађи студентски дом у престоници никао је 1974. године недалеко од Омладинског стадиона, Богословског факултета и хале „Пионир“. Студентски дом „Карабурма“ грађен у време Титове Југославије, са својим станарима представљао је малу Југославију у Београду. С пуним коферима у рукама, понеком сузом и великим плановима за будућност генерације студената  седале  су у чувену дванестицу до окретнице трамваја.

Последња трамвајска станица дванестице и даље је код Богословије, али је сад  на стајалишту код железничке станице чекају студенти из унутрашњости Србије, Црне Горе и Републике Српске.

Два чардака ни на небу ни на земљи, две куле у којима су многе генерације склапале пријатељства и доживљавале прве љубави гледано споља изгледају старо, оронуло, избораних фасада. Нису близнакиње, једна је за два спрата виша од друге. Но, са својих 17 спратова, женска кула броји 385 соба, за разлику од мушке која има 15 спратова и 315 соба.

Гледајући из улице Мије Ковачевића, просто је немогуће пробројати њихове прозоре. На некима од њих висе стара ђебад, а нека су облепљена новинама. 

Са седамнестог спрата женске куле пружа се поглед на пословну зграду Ушће, а назире се и Студењак, нешто ближе Храм Светог Саве, зграда републичке скупштине, црква Светог Марка, насеље Карабурма и Панчевачки мост.

images 2Изградња дома започета је 1968. године, а првобитна замисао била је да се изгради дом за стране студенте који су били стипендисти, тадашње СФРЈ. Но, тада је урађен само темељ. Четири године касније Савез студента Универзитета у Београду  покренуо је иницијативу за наставак радова. Осим државе која је обезбедила један део новчаних средстава и сами студенти притекли су у помоћ, па су радови поново почели. Тако је овај студентски комплекс добио назив „Дом солидарности“. Ипак  због локације  на којој се налази одомаћио се назив Студентски дом „Карабурма“. Званично отворен 1979. године.

Први студент који се уселио био је Саво Муњић, некадашњи директор БИП- а. У периоду 1979-2012. у дому је живело преко 50.000 студената. Сада има око 1.200 станара, а месечно га посети и више од 10.000 хиљада људи.

Студентски начин живота

Карабурма никад не спава, То је  засебан свет који нерадо напуштате када у њега крочите. У средишњем делу хола налази се велики пано са извештајима о неплаћеним станаринама и плакатима који најављују студентске журке.

У средишњем делу хола налази се велики пано са извештајима о неплаћеним станаринама и плакатима који најављују студентске журке. Из хола, ка мушкој кули, налази се менза. Иако се студенти жале да им је помфрита и пиреа преко главе, кувана јела и приступачне цене чине да се у мензи овог дома припреми око 6.000 оброка дневно.

Из хола степеницама десно стиже се до кафе клуба „Карабурма“, а пут лево вас води до читаонице. У кафе клубу, опуштена атмосфера:

 Чика Љубо, ајд скувај ону твоју кафу…Болан, опет сам пала испит… Лако је теби, сестро, ти си све дала…

На зидовима урамљене фотографије свих студентских домова у Београду, а на шанку дневна штампа. Цене студентске. Кафа педесет, чај шездесет, пиво седамдесет динара. Једина подела у овој просторији јесте на пушаче и непушаче. Остале не постоје.

Почетком децембра за студенте старијих година заказује се расподела соба. За многе студенте то је стресан период, јер им само високо место на ранг – листи могу доноси жељени дом и собу.преузимање 5

Ове године расподеле су биле махом заказене за викенд, те је у петак у кафеу била журка пред одлучујући дан. Иако су углавном у питању рок-журке, те ноћи направљен је изузетак те су се на репертоару нашле и „песме за душу“. Песма „Ја немам други дом“ изазвала је посебну емоцију код студената. Многима су засузиле очи знајући да напуштају безбрижан студентски живот и дом у којем су годинама живели, каже студенткиња грађевине која је остала у дому, иако је, како каже, било „напето“.

Године младости

Лифтови ка „Содоми и Гомори“ како студенти сликовитно називају ове две куле посебна су прича. Неми сведоци, мада изгледа да причају, почели су да шкрипе, „на целом спрату се чују“. Иако је дом у потпуности реновиран, ни пред Универзијаду 2009. године нису поправљени, вероватно, из сентименталних разлога. Већ 35 година ходају горе-доле, а често и не иду и по неколико дана. Исписани су различитим шаљивим порукама као што су Плати телефон, не може нико  да те добије да ти понуди посао!

domДугачак ходник у чијем се средишњем делу налазе заједничке просторије, прекраћен је жицама на којима се суши веш. У целом простору осећа се јак мирис омекшивача, а ходником се однекуд шири и мирис подгрејане сарме донете од куће, пуњене паприке или похованих тиквица.

Испред једне собе  – отворена врата. Две апсолвенткиње девојке  раве паузу од учења весело пијуцкајући кафу. На сточићу шољице кафе, миришљаве свеће, пита са вишњама и цигарете – оне мало скупље. Полице облепљеним папиром са цветним мотивима књиге, скрипте, козметика, рамови са сликама. Ради грејалица, прозори слабо дихтују. Овде кошава дува јаче него у другим деловима града, Дунав је близу. Ноћу је као у хорор филмовима. У једном углу, мањи фрижидер стопио се са ентеријером. На њему ваза са бамбусом, тостер и решо.

Из студентских соба одлазимо у главни хол дома, где се станари полако окупљају за традиционално новогодишње украшавање јелке. У веселој, претпразничној атмосфери испуњеној смехом и шалама почело је кићење јелке.

Држите мердевине и додајте ми оне плаве украсе, не те, оне до њих, еуфорично је наређивала једна студенткиња.

Леви део јелке се накривио, има превише украса“, запазио је један од организатора из редова студента.

Девојке су бирале украсе, док су момци седећи на клупама давали предлоге и упуства о декорацији јелке одајући утисак велике заинтересованости више за девојке, него за изглед јелке.images 4

Када је декорисање завршено, испред јелке окупили су се сви учесници за традиционалну новогодишњу фотографију, додуше без Деда Мраза и пакетића.

 Идемо, сви на своја места. Чекајте морамо још једном. Лепи сте. Другари, видимо се на журци у великој сали да прославимо мало, позвао је све окупљене представник Студентског савеза. 

Велика јелка остала је да светли у сада празном и помало хладном холу, окићена не само разноврсним украсима, него и многим студентским жељама.