Интервју недеље

Прави бунтовници су данас ретки

13. јануар 2015.
Јована Миловановић

Важно је да новинарство не престане да трага за интелектуалним поштењем и моралом, јер је одговорност медија данас већа него икад раније, из простог разлога што ни њихова моћ никада није била тако велика, истиче ауторка емисије Савремени светски писци Неда Валчић Лазовић.

Никад нећу заборавити вибрирање његовог гласа, свечану тишину која је владала, а затим огромни алпауз – и Бродски је већ иза сцене. Скочила сам из кревета кад сам чула глас писца Жан Мари Ле Клезоа који ми предлаже да, уместо у мом хотелу, снимамо у његовој кући – што је од почетка била моја жеља! Сматрам да су прави бунтовници, у које спадају писци, данас ретки и да је то највећи изазов, и најтежа позиција, и највећа част, говори у интервју за Журналист новинарка и уредница  РТС – у Неда Валчић Лазовић.

Глад за разговором

Први саговорник Неде Валчић Лазовић, у њеној врло богатој новинарској каријери, био је руски песник и есејиста Јосиф Бродски који је крајем 1988. године посетио Београд. Боравећи кратко у српској престоници није имао времена за интервјуе. Но, тада млада и упорна новинарка ТВ Београда отишла је у Југословенско драмско позориште где је чувени Бродски рецитовао своје стихове са намером да га интервијуише.

Никад нећу заборавити вибрирање његовог гласа, свечану тишину која је владала, а затим огромни алпауз – и Бродски је већ иза сцене. Као хипнотисана, ухватила сам сниматеља за руку и пред још пуном салом, преко сцене, улетела иза завесе, очи у очи са великим песником. „Да ли сад може интервју“? упитала сам. Поглед му је био бео као и лице. Може, одговорио је, присећа се новинарских почетака уредница културне рубрике на РТС – у.

После разговора са руским добитником Нобелове награде изашла је из images 1позоришта другачија и тада се отворила њена глад за разговором. Не сећам се ни шта сам га питала, ни шта ми је одговорио. Данас, вероватно, не бих урадила исто. Али  жеља за правим, добрим, дубинским разговором никад не пролази, закључује после бројних ексклузивних интервјуа са наjутицанијим писцима данашњице.

Захтевна новинарка

Неда Валчић Лазовић добитница је Француског ордена за уметност и књижевност за 2012. годину. Интервијуисла је највеће француске писце и мислиоце: Жана Бодријара, Жан – Мари Ле Клезиоа, Ален – Роб Гријеа, Фредерик Бегбедеа. 

Алена Роб- Гријеa интервијуисала je током његове посете Београду и испричала нам како је овај писац одбио разговор пред камером, а потом пристао и на други интервју.

Ален Роб-Грије је увек важио за дежурног мргуда француске књижевности. У Београд је дошао пред крај живота, као истински велико име француске литературе и филма, али и као хировита звезда. Био је надурен и љутит на дан снимања које је договорено пар месеци пре његовог доласка. Чекала сам га у договорено време са екипом на ФДУ где је имао предавање, али он је одбио интервју рекавши да су му натоварили превише обавеза, присећа се какав је утисак на њу оставио Грије.

Као што је у ЈДП сачекла да Бродски заврши рецитовање стихова, тако је и, како је књижевна критика оценила, творца новог романа после одржаног предавања поново замолила за разговор.

Он је прихватио као да ме сат времена пре тога није одбио. Разговарали смо дуго, прошло је и време ручка које је у Француској светиња, а кад се пожалио да није јео и питао да ли сам задовољна разговором, ја сам одговорила да је он лепо говорио, али да ми није рекао ништа што већ нисам прочитала о њему. Тада се мало изненадио и рекао ми: „Драга госпођо, ви сте превише захтевни. Да имам нешто ново да кажем, то вероватно не бих рекао вама, већ бих написао књигу. Али, прихватио је да исте вечери снимимо још један разговор у којем је говорио и о неким стварима које нисам прочитала о њему.

Драгоцени духовни пртљаг

Интервју са неухватљивим француским писцем Жан – Мари Ле Клезиом за нашу саговорницу је, како каже, сусрет који се, нажаласт, дешава једанпут у животу, али који се цео живот носи као изузетно драгоцен духовни пртљаг. Писала сам му 7 година – његовом атешеу за штамшу, његовом издавачу, његовом преводиоцу, главном уреднику чувених француских новина – и сви су ми одговорили исто – нико не зна где је он! Онда је Ле Клезио, 2008, добио Нобелову награду, а ја сам схватила да више не вреди да пишем. Али, ипак сам му писала – тог пута на праву адресу.

le klezioИако је првобитно договрено да интервју са  француским писцем Жан – Мари Ле Клезиом буде реализован у хотелу, непланирано, а на Недино задовољство, разговор је реализован у Ле Клезиовој кући за одомор у Бретањи. На дан снимања, у мојој хотелској соби је, у рано јутро, зазвонио телефон. Скочила сам из кревета кад сам чула глас мог писца који ми предлаже да, уместо у мом хотелу, снимамо у његовој кући – што је од почетка била моја жеља! Како тамо ни таксисти не знају његову адресу, сачекао нас је испред једне старе цркве, а онда, ћутећи, возио неким кривудавим путићима, све до своје куће на литици у коју ниједна ТВ екипа није ушла. У тој усамљеној кући на обали Алтантика, направила сам један од мени најдражих разговора.

Писци су бунтовници

Фредерик Бегбеде, анфан терибл француске књижевности, сматра да је данас тешко бити бунтовник.

На питање да ли је сагласна са Бегбедеовим ставом Неда Валчић Лазовић каже да су истински бунтовници данас ретки. Човек који данас хоће да очува свој морални интегритет треба да живи у сталном отпору – отпору према идеологијама, сваком виду владајућег мишљења и сваком облику политичке коректности; човек данас стално треба преиспитује и свет у коме живи али још више самог себе. Сматрам да су прави бунтовници, у које спадају писци, данас ретки и да је то највећи изазов, и најтежа позиција, и највећа част.

Жеља да неке ствари остану тајна

На првим странама своје књиге „Све што (не) кажем погрешно је“ Неда Валчић Лазовић кажеneda valcic lazovic 090911 да је много научила од својих саговрника као и да посебно воли да цитира мисао Жана Бодријара Треба говорити тако да на крају не буде више трагова. Треба истовремено остављати и брисати трагове. Није нам открила како су ове реченице утицале на њу, али се присетила неких драгих стихова као одговр на ово питање. Један од мојих саговорника, славни италијански писац Алесандро Барико, каже да идеје понекад треба бележити због њихове лепоте, а не због истинитости, јер „мисли су као жене – треба их волети, а не нужно разумети. Тако се и ја препуштам Бодријаровој реченици, са жељом да неке ствари остану тајна.

А ми се препуштамо интервијуима Неде Валчић Лазовић са најутицајним и најпознатијим светским писицима, захваљујући којој можемо не само да читамо и уживамо у њиховим делима, него и да чујемо како су та дела настајала.