БИГЗ – од улоге до улоге

Децембар, 1973. година. Четири поподне. Зимски сумрак прекрива уске и завојите улице Сењака док хиљаду радника друге смене напушта зграду Државне штампарије уз звук покретне траке и тешких преса. Наизменично смењивање великих и малих прозора, по замисли међуратног архитекте Драгише Брашована, читавом крају око овог здања даје утисак некаквог футуристичког строја. Масивни бетонски блокови изливени из једног комада обезбеђују 25.000 квадратних метара простора за овај штампарски храм. И ево, на измаку је тридесет друга година како оловно срце Сењака куца не слутећи горке странице своје историје које су тек пред њим.

Данас. Иза БИГЗ-а је двадесет година самоће и пропадања. Ратови ношени аутопутем Братства и јединства на чијем се рубу налази, исисали су живот из овог здања оставивши га на милост ил’ немилост приватизацијског хаоса. Међутим, прозори су и даље ту. Сумрак и даље обавија овај крај у четири поподне док људи напуштају зграду. Али, који људи и, какав звук их прати? БИГЗ је, наиме, одлучио да штампање остави иза себе и окрене нови лист. Инспирацију и место за рад сада ревносно обезбеђује за стотине младих музичара, сликара, вајара и играча. Одјек штампарских преса заменио је бас – бубањ и добош, а зујање покретне траке гитара.

Кроз главни улаз сада долазе четири младића са инструментима на леђима. Пролазе поред портирске собе у којој два причљива чувара гледају дневник са малог телевизора и гласно коментаришу дешавања. Како лифт често не ради, до последњих спратова који су некада били намењени бирократији и канцеларијама, иде се пешке. Широке степенице се успињу око кавеза за теретни лифт и крче пут кроз море графита на околним зидовима. А горе, на седмом спрату, налази се двадесет осам музичких студија опремљених напорима људи који су одлучни у циљу да оживе и распламсају музичку сцену Београда. У овим просторијама вежбају и стварају млади, неафирмисани музичари који чине ново, електрично срце ове зграде. Иако на истом спрату зна одједном да буде и по двадесет бендова, проблема за свирање нема, тврди Иван из студија на крају ходника. „Зидови су дебели и по петнаест сантиметара тако да је мешање звукова скоро немогуће. Али, без обзира на то, на почетку док смо се сви још усељавали овде одрадили смо заједничку акцију постављања азмафона на све зидове како би услови били што бољи“, каже Иван. У дугом, слабо осветљеном ходнику који као да чини главну артерију овог великог музичког организма гужва никада не престаје. Ту бендови чекају на свој студијски термин, траже нове чланове, позајмљују опрему и изнад свега, дуване. Лети, када је ведро, БИГЗ отвара своја врата на врху оронулих металних степеница. Тада се екипа из ходника сели на кров уз коју флашу свог омиљеног пића и проводи сате уз звуке (због комшија), акустичних инструмената и ужива у београдској панорами. Са ове позиције, види се читав предео од новог Моста на Ади до светлећих сводова Кнеза Милоша.

Предвече, атмосфера почиње додатно да убрзава. Неколико клубова, од којих је најпознатија „Чекаоница“, са великим концертним клавиром у средини, отварају своја врата претежно за љубитеље блуз и џез музике, обавијајући околни простор мирисом дувана и алкохола. Тада се цео спрат попуни новим, непознатим лицима и трепери енергијом до раних јутарњих сати. Чак и када би се тада, рецимо у шест изјутра, нашли на овом месту, затекли би оне најупорније коју су одлучили да пре одласка кући попију кафу.

Но, идемо мало ниже. У истој вертикали, шест спратова испод, функционише и такозвана „Бигз сцена“, простор отворен за свирку сваког младог бенда који жели да се опроба пред публиком. Управо овде, под пригушеним светлом, између зидова облепљеним новинским чланцима и фотографијама, каријеру су започели неки од највећих имена нове српске сцене. С.А.Р.С, Репетирор, Нежни Далибор, Иње, Сви на под, Аутопарк. Сви они своје почетке дугују управо БИГЗ-у. Штавише, током дана када је Сцена празна, клуб и цео хол испред њега попуњен је младим музичарима који могу заказати термин и доћи да свирају потпуно бесплатно на опреми коју овај простор поседује. Један од њих је и млађани Слађан, звани Џи. Овај талентовани бубњар из краја нема свој бенд ,већ свира са било киме ко се ту затекне, а најављује да почиње да црта и графите. На првом спрату, поред улаза у Центар бразилске културе, управо скицира своје прво дело које ће приказивати кунг – фу мајстора. „Лева је за одбрану, десна за контранапад“, саветује Џи.

Упркос свему, чини се да некадашња зграда Државне штампарије опстаје. Али, ходајући бескрајним ходницима овог здања кроз ликовне атељее, музичке студије и ноћне клубове, неумитно је запитати се, колико је оваква идеја одржива? Док старији грађани овог краја сматрају да је држава срамно запустила овај важан објекат, који је чак и под њеном заштитом, неки други, млађи, верују да треба да буде баш онакав какав је сада – неформалан, шаренолик, крцат уметницима и изнад свега – оптимистичан.