Слобода изражавања или говор мржње?

Савремено друштво све мање реагује на говорну агресију. Од политичких говора и телевизијских емисија до академских кругова, ова појава је све чешћа и израженија. Где престаје слобода изражавања, а почиње говор мржње?

 

Случај Шарли Ебдо потресао је читав свет. Док је за једне то представљало слободу мишљења и изражавања, за другу страну је у питању било скрнављење и говор мржње. 

Слобода изражавања се налази у самој сржи модерног и толерантног друштва. У почетку ограничено малим обимом непосредне комуникације, право на јавно изражавање мисли и уверења добило је неслућени замах у XIX веку појавом масовних медија. Као темељ, најчешће се узима одредба из Универзалне декларације о људским правима која је устоличила овај концепт: Свако има право на слободу мишљења и изражавања, што обухвата и право да не буде узнемираван због свог мишљења, као и право да тражи, прима и шири обавештења и идеје било којим средствима и без обзира на границе. Први део одредбе јасно се односи на општу тежњу ка упражњавању слободног изражавања, док други посредно упућује на улогу и положај медија при при ширењу и неговању те слободе. Међутим, као и са осталим људским и грађанским правима, ни ово није без граница.

Више од шездесет година касније, сведоци смо све чешћег и агресивнијег манипулисања овим правом. Говор насиља и мржње је веома учестао, а као позорница за ово изигравање највише се користе медији. Јавна наступи и полемисање се нажалост ретко воде начелима истинитости и објективности, а читалац, гледалац или слушалац је само привидно у центру пажње. Свакодневно бомбардован полемичким и свађалачким манирима, човек је све чешће ускраћен за суштину и решење неког проблема, а као замену добија замагљену и неистиниту слику. У Немачкој постоји кривично дело звано Аушвиц лаж – ако неко негира холокауст и његове размере, он тиме чини кривично дело. Управо из овога произилазе три основна критеријума на основу којих се препознаје говор мржње, а које наводи и професор др Добривоје Станојевић у књизи Реторика и политика. То су: неистинитост података који се износе, видљиво друштвено неприхватљиво понашање и, изношење проблематичних моралних гледишта. Применимо ли ове критеријуме на рецимо, предизборну кампању, могли би је у највећем делу означити као говорну агресију и манипулацију без икакве одговорности за изговорено. Такође, важно је поменути да према Закону о јавном информисању, говор мржње није кривично дело, осим ако по среди није изазивање националне, расне или верске мржње и нетрпљивости. Према томе, намеће се кључна потреба да у данашњем друштву јасно и гласно наведемо и пропагирамо ове критеријуме и одређења. Препознамо ли говор мржње и на време га окарактеришемо као неприхватљив и кажњив, имамо шансу да га у перспективи смакнемо са пиједестала друштвено прихватљивог понашања.

Занимљив пример представља иницијатива америчког сенатора Еда Маркија који је 2014. године предложио закон о праћењу и пријављивању говора мржње на радију, телевији и Интернету. Уколико буде усвојен, такав закон могао би имати двојаку импликацију. У позитивном смислу, довео би до првог формалног увођења граница слободе говора у електронским медијима САД, што би могло допринети већој одговорности за изговорено и тиме моралнијој медијској слици. Са друге стране, свакако да правно санкционисање садржаја нечијег говора отвара нове могућности за цензуру и обрачунавање са политичким противницима. Ниједна власт се не одриче туторства над новинарима и медијима, те би овакав закон могао бити јака полуга за обрачун. Нешто мекша иницијатива названа Стоп – говор мржње! покренута је и у суседној Босни и Херцеговини током прошлогодишње изборне кампање у тој земљи. Извршна директорка Вијећа за штампу и онлајн медије у БиХ, Љиљана Зуровац, изјавила је том приликом за радио Слободна Европа да “је свакоме јасно да у предизборном времену постоје стране које ангажују одређене људе да потпирују и подижу ватру“. Зато је циљ кампање био да утичу на уреднике, новинаре, али и публику како би говоро мржње одмах био препознат и дискредитован. Према томе, реч је о цивилној, а не државној акцији сузбијања говора мржње. Управо то и јесте главни аргумент оних који заступају становиште да свако законско ограничавање слободе говора представља неприхватљив корак који би се несумњиво извитоперио. Према том становишту, човек је тај који сам мора да изгради и поштује моралне стандарде изражавања, а рецепијент тај на коме лежи осуда. Без уплитања државе и правних санкција. Ову позицију заступала је и  представница ОЕБС-а за слободу медија Дуња Мијатовић на Конференцији о говору мржње одржаној у Приштини прошлог лета. Мијатовићева је том приликом оценила да владе у региону често прелазе ту танку линију и ограничавају слободу говора. По њеним речима, “у име заштите од говора мржње, тероризма и екстремизма,  владе су спремне да укину било какав критичан говор, називајући га говором мржње. То је неприхватљиво и томе се мора стати на пут“.

Као што видимо, танка је линија између неговања слободе говора и санкционисања његовог извитопереног облика – говора мржње. Две су линије превазилажења овог проблема. Једна формална, законски ојачана и ригидна, која би санкционисала сваки излазак из домена истинитог и морално прихватљивог. Друга, која потенцира одговорност за изговорену реч као део друштвене одговорности уопште, која би означила и осудила појединца или институцију која се неодговорно понаша. Стара је пословица да језик кости нема, али кости ломи, а скорашња дешавања широм света само потврђују неопходност редефинисања стандарда јавног изражавања.