Музика је тимски спорт

Положај младих и неафирмисаних уметника у великој мери рефлектује стање младих генерација уопште. Сагледавање овог проблема може да пружи подстицај за решавање горућих проблема данашњице, али и кључ за избегавање сличних замки у будућности. О нездравој културној слици, недостатку новца и схватању музике као „другог посла“, разговарали смо са продуцентом и власником студија GMG Данилом Милићем.

 

На продукцију сте више наишли случајно, него што сте планирали да се њоме бавите?

 

Продукцијом сам почео да се бавим почетком двехиљадитих из жеље да снимим албум са добрим пријатељем Гојком Шеваром, који је басиста. Игром случаја имао сам нешто од потребне опреме да кренем, па смо почели заједно да кујемо занат код мене у стану на Новом Београду. Нисмо имали ни приближна средства да платимо нечији студио и продукцију зато што је снимање само једне песме тада коштало преко сто марака. Додуше, ситуација је данас још гора.

 

Шта је узрок таквог стања?

 

Мислим да је у питању распадање целокупне културне свести у овој земљи. То распадање које траје деценијама погубно утиче и на музичаре и на публику. Да би се новопочени музичар, да тако кажемо, „прогурао“ како ваља, потребна су огромна средства. Рецимо, за снимање стандардног албума, који има од осам до десет песама, потребно је око двеста евра по песми. Значи, неких две хиљаде евра укупно само за снимање и продукцију. Након тога долази микс, штампање, промоција… а тек издавач. Ево ни Партибрејкерси не могу да нађу доброг издавача годинама. Све то доводи до ситуације у којој је понуда, под знацима навода наравно, квалитетне музике далеко испод понуде шунда, а какве су последице таквог односа видимо и сами. Све неодољиво подсећа на онај филм „Како је пропао рокенрол“.

 

Постоји ли онда неки други начин да се музичар афирмише без толиког улагања?

 

Зависи. У последњих неколико година основано је много музичких удружења. То је један начин. Чланови се потпомажу и заједничким снагама организују манифестације погодне за свирку, скупљају новац за путне трошкове ако треба да се иде негде преко, лобирају где год је то могуће за свој или пријатељски бенд. Тако је могуће прескочити неколико степеника и наћи неку бољу позицију за даљи рад.

 

Знали ли то да „место под сунцем“ не постоји за музичара ван неке организације?

 

Није ствар у некој конкретној организацији већ у удруживању и тимском раду. А да ли постоји место – не. Постоји резервација. Док сте у соби са својим пријатељима и свирате, то је језгро вашег бенда. Међутим, ви и даље свирате само за себе. Ако једног дана пожелите да изађете из те собе или гараже и поделите своју музику са другима, а притом заиста имате потребан квалитет, схватићете да, нажалост, сами можете врло мало. И ово не желим да се схвати као неко врбовање у удружење, јер кажем, музика је тимски спорт. Ако имате идеју, знате у ком правцу треба да се крећете. Али тек ако имате средства и праве људе око себе, имаћете и простор за ту своју идеју. Музичари морају да поврате ту веру у себе и пронађу вољу да се уједине, јер једино тако сви можемо изаћи из живог блата у којем се налазимо.

 

Могу ли друштвене мреже помоћи у тој борби?

 

Фејсбук, Твитер и остале мреже су свакако значајне. Млади људи, бар ја тако мислим, су јако добро умрежени и жедни информација. То је сјајна ствар за музичаре који припадају некој алтернативнијој сцени, јер за разлику од некадашњег лепљења плаката око СКЦ-а и по подземним пролазима да би се чуло за наступ, данас само направите event и ствар почиње да се одмотава сама. Ево управо сам завршио микс за два млада репера из Земуна и прва песма је преко Фејсбука имала хиљаду прегледа за само недељу дана.

 

Публика, дакле, не прати само главне музичке токове. Постоји значајан број људи који су заинтересовани и за друкчије правце. Које је онда објашњење за тако крхку алтернативну сцену?

 

То је јако занимљиво. На овим просторима су увек цветали самоникли бендови који су били против мејнстрима и који нису делили исте погледе са већином. Међутим, мислим да је главна разлика између рецимо осамдесетих, деведесетих и данас та што су се млади људи ушушкали у своје телефоне и компјутере. Прошле године су моји пријатељи из бенда Vrooom ишли по београдским средњим школама и свирали бесплатно за клинце. Те сале су увек биле пуне. Показало се да када им нису били на дохват руке попут осталих естрадних музичара који их бомбардују са телевизора и билборда, интересовање није постојало. Али ако дођу буквално испред њих и стану да свирају, људима се свиђа. Та веза између музичара и публике данас мора да буде јача и боља, људи више очигледно не траже нову музику, већ чекају да им се она препоручи.

 

Сусрећете се много младих и неискусних људи који желе да успеју у овом послу. Шта увиђате као највећи проблем са њихове стране?

 

Стално долазе људи са сјајном идејом и музиком, али погрешном сликом о целој причи. Приступају томе као некој прилици за славу и новац, пуну Арену. То је потпуно ван времена и простора. Ту се уплићу и бизнис и политика и многе ствари које немају везе са суштином онога о чему се овде ради. Један јако добар човек и музичар је говорио да оно од чега треба кренути и што је предуслов за све друге услове је да музичар има две ствари: срце и руке!