Деца су украс света

Мали људи, које ми зовемо деца, имају своје велике болове и дуге патње, које после као мудри и одрасли људи заборављају, рекао је Иво Андрић. На питање какве су патње, али и радости деце без родитељског старања у дому „Драгутин Филиповић Јуса“ на Врачару, одговорила је дугогодишња васпитачица Милена Витошевић. У оквиру овог дома налазе се две радне јединице: једна је Мала домска заједница, где су смештена ометена деца, а друга је Прихватна станица за децу доведену са улице.

С обзиром на то да се у оквиру дома налазе и ометена и деца без сметњи како то функционише?

Ми се трудимо да они то не осете. Код нас су деца од три до седам година. Кад год нам дозвољавају временски услови трудимо се да се они играју заједно и да деца из Мале домске заједнице буду што више укључена са децом из Прихватилишта. Имали смо спортску радионицу која је организована као полигон и ту су била укључена сва деца. Децу из crtezПрихватне станице учимо да имају стрпљења јер ометеној  деци треба више пажње и времена. Они су скакутали и прелазили преко неких препрека у циљу развоја моторике, спретности и координације покрета. Ми желимо да научимо функционалну децу која су у Прихватној заједници да сачекају и имају довољно стрпљења и разумевања. Такодје трудимо се да они буду измешани и учимо их да помогну и да су ту поред ометеног детета, да  прискоче у помоћ ако затреба.

У овом дому се тренутно налази двадесеторо деце. Једанаесторо  у Малој домској заједници, а у Прихватилишту њих деветоро. Сва деца из Мале домске заједнице имају неку врсту ометености.

Какав третман захтевају ометена деца и шта их конкретно учите?

Срећом сви могу нормално да ходају, међутим свако дете захтева посебан третман и ми се трудимо да их научимо да га што мање захтевају. Они много напредују када дођу код нас. Учимо их да знају који је њихов кревет, орман…Радујемо се и најмањем напретку, на пример, када уме да сам сложи свој покривач или да препозна своје папуче и обује их, да се самостално обуче, препозна своју одећу или четкицу за зубе, да самостално стави пасту на четкицу. То је ситница, али нама много значи. Учимо их да што више буду функиционални и да могу, на неки начин, и сами себи да помогну кроз живот. Увек их похвалимо када нешто добро ураде. Сва деца сама једу али имамо четворо деце којој, због здравствених разлога, морамо да пазимо на коју храну дајемо. Они имају проблем са суженим једњаком и морамо да им пасирамо храну, али они сами једу после тога.

Колико деца из дома имају додира са другим људима, како их социјализујете?

Упознајемо их са средином у којој живе. Најобичније шетње по крају, одласци у посластичарницу, водимо их на Калемегдан и Зоолошки врт или паркиће. Највише воле да dvoristeиду на пијацу. Тада могу сами да бирају чарапице или пидзамице које им увек требају, и учимо их да сами плаћају.

Да ли имате организован превоз ако идете негде даље од дома?

Некад имамо, а некад не. Ако нас има више, ту укључујемо и волонтере, учимо их да препознају аутобус,  тролу и  возимо их градским превозом…навикавамо их на свет изван дома.

Колика је разлика између Дома и вртића?

Трудимо се да нема разлике. План и програм за децу у Прихватној станици је врло сличан програму у вртићу, а у Малој домској заједници план и програм се усклађује са могућностима детета у зависности од тога колико и шта могу. За свако дете се ради посебан програм.

Шта се дешава са децом из Мале домске заједнице након седме године живота?

Уколико се не надју адекватне, спрцијалне хранитељске породице, они ће прећи у установу која је адекватна за њих. Та деца  захтевају много више пажње и, нажалост, ретке су хранитељске породице које желе да их преузму. Кажем нажалост јер су то дивна умиљата деца која пате због свог недостатка.

С обзиром на то да имате своју децу и изражен мајчински инстинтк да ли је везаност за ове малишане већа?

Ово што ћу рећи није шаблонско, али заиста не правим разлику између мог детета и деце која су овде у дому. У неким ситуацијама, чак, одреагујем према овој деци много боље него што бих према свом детету. Људи који су овде сваки дан знају о чему причам. Овај посао радим двадесет година, а у овом дому сам шеснаест година.

Да ли се деца у дому воле?

Да, међу њима влада пријатељство и солидарност. Неки од њих имају проблем са говором па не могу то да кажу  па онда приђу другару или другарици и пољубе, загрле или помазе…

Пошто се вежете за децу, да ли Вам тешко падне када неко дете оде?

dnevni red Са једне стране будем јако срећна због детета када иде из установе, посебно ако се “склопе коцкице” да оде у неку пристојну и адекватну хранитељску породицу. То може да се види, имали смо ситуације да дете личи на хранитеље што је невероватно. С друге стране наравно да ми буде жао јер се вежемо, проведемо доста времена заједно, деца су то…

Памтим једну девојчицу из Прихватилишта за коју сам се надала да ће се појавити нека хранитељска породица која ће да је узме јер је била изузетно добра, паметна и у сваком погледу квалитетна. Нажалост, сплет околности је био такав да је она имала још три сестре и послали су је код сестара у други дом. Скоро сам видела њене слике, израсла је у прелепу девојку за коју ми кажу да је и даље остала онако добра.