Студентски радови

Школа – безбедна или опасна средина?

15. децембар 2014.
Вук Маричић

Ученик Политехничке школе из Крагујевца претучен бејзбол палицом. Четрнаестогодишњак убио друга у Бечеју. Лекари се боре за живот новосадског основца. У Костолцу шест сати тукли и снимали школског друга. Основци у Батајници девет дана не иду на часове због вршњака који их малтретира.

Овакви медијски наслови нису реткост у Србији. Целокупно друштво пролази кроз кризу која се манифестује кроз пораст несигурности, фрустрација и међуљудских конфликата. У таквом друштву, посебно важно и актуелно питање представља проблем насиља међу вршњацима, првенствено у школи. Ругање и гурање на игралишту или у школском дворишту одувек је било део одрастања и није представљало друштвену претњу. Међутим, данас се суочавамо са незапамћеним изливима насиља међу младима. Како истраживања показују, реч је о глобалном феномену пораста агресивности чија су три елемента врло важна за разумевање ситуације у којој се налазимо. Прво, вршњачког насиља има далеко више него пре. Према подацима УНИЦЕФ-а, четвртина ученика је више пута била изложена насиљу, док је чак деведесет процената било сведок испољавању насиља према другој особи. Друго, оно је много суровије и бруталније. У обрачунима млади све чешће потежу за оружјем, о чему сведочи чињеница да је у протеклој години од 236 приведених малолетника чак четвртина код себе имала нож, палицу, боксер, ланац или томе слично. У последње три године, поднето је осамнаест кривичних пријава против малолетника због убиства. Треће, напади на вршњаке су често унапред планирани и организовани. Присетимо се примера из 2013. године када је мајка једанаестогодишњег детета пријавила полицију фејсбук групу „Сви ми који хоћемо да пребијемо Ивана“. Групи се прикључило три стотине Иванових вршњака. Укуцамо ли на јутјубу „школске туче“, наићићемо на снимке са неколико десетина хиљада прегледа и стотина коментара. Све ово нам указује да насиље међу младима у српским школама, од учионице до Интернета, поприма све веће и забрињавајуће размере.

Уочавање узрока

Вршњачко насиље је попримило најразличитије облике. Има га у основним и средњим школама, градским и сеоским срединама, а жртве су не само ученици већ и професори. Школски психолог и педагог, докторка Данка Грозданић Бајић сматра да први корак ка расветљавању овог друштвеног проблема није у лоцирању самог насилника, већ узрока таквог понашања. „Злоостављачи су скоро увек деца која су и сама била злоостављана. Млади су имали таква искуства у породици и локалној заједници. Стално критиковање, игнорисање и запостављање детета, очекивање да буде савршено и успешно довели их је до јаза између могућности и очекивања. Фрустрације и осујећеност изазване незадовољеним жељама, потребама или нагонима који трају дуже време се не могу лако савладати, поготово у периоду адолесценције. Некада су реакције на те фрустрације позитивне и манифестују се кроз појачан напор и труд, али некада стварају незадовољне младе људе. Као резултат тога јавља се окрутно понашање и агресија која се празни тамо где има најмање последица, а то је увек школа“, наводи др Грозданић Бајић. Осим утицаја уже средине, на децу велике последице остављају и медији. Кроз јавне догађаје и популаризацију света криминала, младима се поручује да се насиље исплати. Политичари својом вербалном агресијом у јавним наступима представљају модел понашања који шаље скривену поруку да треба бити нападан.

Из овога следи да деца углавном прикупе онолико агресивности колико је она присутна у групи у којој се налазе. Са друге стране, колико је емпатије и међусобне повезаности развијено у породици, толико ће их се испољити према вршњацима. Отуда је јасно одакле почети са променама, уколико се стање жели мењати. У нашем друштву, насиље је постало вредност, а тиме се уткало и у културу.

Култура насиља

Прво питање које се овде поставља јесте откуд насиље? Неки кажу да долази из људске природе и да су сви људи по природи донекле насилни уколико не савладају себе. Међутим, у одсуству правих друштвених норми и вредности долази до ситуације када се насиље преноси на читаву заједницу и као последица тога настаје и одржава се култура насиља. Ту културу одликују надовољно развијене норме понашања које би појединце обавезивале на мирно решавање конфликта. Социјалне околности којима су деца у Србији изложена наводе их на агресивно понашање. Како проф. др. Драгољуб Мићуновић наводи у свом излагању на трибини поводом сузбијања културе насиља, излаз из овог проблема налази се у контракултуру толеранције. Она се огледа у трпељивости и прихватању другачијих ставова и мишљеха. Зато је неопходно да се кроз образовни систем више пропагирају различитости и негује индивидуалност. Социолог и професор у Земунској гимназији, Ксенија Ђорђевић сматра да је управо то највећи недостатак нашег школства. „Од најранијих дана, када су деца на почетку свог образовног пута, она бивају принуђена на униформно учење и понашање. Њихови наставници често нису добри педагози и недостаје им слуха за појединачност сваког детета. Уколико дете не размишља и не понања се као остали вршњаци бива издвојено из групе, а често и маргинализовано. У старијим разредима, када се дете физички конституише долази до појачаног излива насиља као могућег решења проблема“, сматра проф. Ђорђевић. Ова мана нашег образовног система зачета је у периоду деведесетих када је недостајало довољно слуха и спремности за прихватање различитости, додаје она.

Безбедна или опасна средина?

Другачији поглед на ситуацију даје социолог Небојша Марјановић, који сматра да пораст насиља није одраз објективних околности, већ онога што он назива потражњом за насиљем. „Насиље је данас јако добар производ. Не верујем да је степен агресивности међу младима на историјском нивоу или томе слично. У последњих петнаест година колико пратим овај проблем у школама уочио сам занимљиву појаву. Наиме, насиље не цвета у школском дворишту толико као на насловним странама новина. Медијска покривеност оваквих догађаја је огромна. Те вести увек представљају добар мамац за читаоце. Данас смо преплављени насловима о тучама и разбојништвима младих, међутим осврнимо се мало на историју. Насиље на овим просторима је увек постојало као начин доказивања међу младима. О томе сведоче песме, приче, романи. Зато сматрам да овај проблем није новијег датума већ одувек представља проблем српског друштва. Данас је само појачан деловањем медија и жеђу људи за насиљем“, истиче Марјановић.

Да ли је онда школа, као примарна институција током одрастања детета безбедна или опасна околина? Са једне стране јесте евидентно да медији својим манипулативним карактером доприносе потпиривању агресивног понашања. Јавност је бомбардована бројкама силовања, убистава, туча. Све то утиче на децу у развоју и оставља траг у њиховој перцепцији стварности. Међутим, чак иако прихватимо да насиља нема више него раније у квантитативном смислу, неоспорна је чињеница да је оно бруталније. Наведени податак да је чак четвртина приведених малолетника код себе имала нож поткрепљује тај став. Када на то додамо културне садржаје обојене насиљем, долазимо до ситуације у којој проблем вршњачког насиља постаје и проблем културне климе друштва. У једном се стручњаци слажу, а то је да једино систематском акцијом темељног преусмеравања образовног система и културних садржаја можемо стати на пут овом проблему.