Децембар у главном граду. Субота вече. Једна жена старијих година срушила се у улици Краља Петра – у центру града. Неколико пролазника застаје и прилази јој. Одводе је у оближњу станицу хитне помоћи – хитна помоћ у центру Београда у суботу увече не ради!!
Осетите – свет је постао лакши за један људски мозак.
Како је могуће да хитна помоћ у самом срцу Београда не ради? Шта онда да очекујемо од хитних помоћи у мањим градовима Србије? Жена није преживела одлазак у Ургентни центар који се налази на малтене другом крају града. О каквој организацији ми уопште говоримо? Ко то у Србији прима државну плату? Да ли је случај ове жене изолован и случајан? Да ли је реч о неком великом државном празнику због којег хитна служба у строгом центру града не ради? Ко треба да одговори на сва ова питања? Да ли треба да усмеримо свој поглед поново ка држави? Не. Ситуација је једноставно таква. Да ли се ми Срби бунимо против тога? Не. Ми смо то прихватили као датост. Да ли особе које полажу ту чувену Хипократову заклетву заправо имају изграђен осећај за хуманост и емпатију? Колико пута су нас само преусмерили и упутили да помоћ тражимо на неком другом месту, у некој другој амбуланти?
Маргарет Мичел је једном написала – терети су за леђа која су способна да их носе. Колики терет ми грађани Србиje можемо и треба да издржимо? Када ћемо доћи у онај положај када ћемо коначно рећи не, и када ћемо се коначно подићи против све неправде која нам је нанета? То заиста и не може нико до нас самих. Ми треба да будемо покретна снага наше мале револуције.
Не спуштајмо више главе када су наши животи у питању. Не дозволимо да још једна особа падне због неорганизације и немара. Данас можда није изгубљен живот неког нама блиског, али већ сутра то може бити.
Запамтите – свет ће остати мањи за један људски мозак.
Последњи радови
Студентски радови2015.01.05Логор изгубљене наде
Интервју недеље2014.12.27Блог – мој виртуелни кутак
Вести из несвести2014.12.15Хитност хитне помоћи
Студентски радови2014.12.14Болоња на српски начин