Студентски радови

Болоња на српски начин

14. децембар 2014.
Катарина Јањић

,,Болоња нас јаше као коња“; ,,Знање није роба“; ,,Нема менза нема дом, не гине нам КП дом“; ,,Студирање=банкротирање“, само су неки од транспарената које студенти носе на протестима који се организују готово сваке године. Разлога је много, а захтев заједнички – смрт Болоњи.

Protest2,,Студент сам треће године географије на ПМФ-у у Нишу. Ове године завршавам основне академске студије и планирала сам да мастер студије упишем у Београду. Међутим, студијски програми се разликују, јер студије у Београду трају четири а у Нишу три године те мастер морам да завршим у Нишу“, каже студент Милица Рајковић.

Рајковићева је само један од случајева који показују да је један од основних принципа Болоње : мобилност озбиљно нарушен и то чак на унутрашњем нивоу земље. Члан 28. Закона о високом образовању Републике Србије, који наглашава да се студијским про-грамом морају обезбедити услови за прелазак са једног на други студијски програм у оквиру истих или сродних области студија често се не поштује.

 Србија је приступила Болоњи 2003. године а прва генерација студената која је студирала по болоњском моделу је 2005. Незадовољство студената  и након десет година од њеног увођења често резултира студентским протестима пред готово почетак сваке академске године. Најчешћи разлози поред недовољно освојених бодова за упис су и недостатак праксе, немодернизован приступ настави и обимна и застарела литература.

Професор доктор Вера Дондур, представник Србије у групи за праћење болоњског процеса, сматра да се Србија заправо не разликује од земаља у окружењу када је реч о примени Болоње.

,,Болоња је процес који је требао да изврши неку врсту хармонизације образовања у Европи. Међутим реформе нигде нису биле једноставне из простог разлога што су све државе хтеле да сачувају своје системе. Због тога су и прилагођавале Болоњу својим образовним системима“, говори професор доктор Дондур.

Један од основних проблема примене Болоње у Србији јеStudenti ULBS недостатак модернизованог начина реализовања наставе. Професор доктор Софија Пекић Квери сматра да је сваки облик модернизације добродошао.

,,Поред савремених технологија мислим да је најважнији приступ интерактивне наставе за који је потребно обучити младе наставнике – доценте на почетку њихове наставничке каријере. Поди-зање наставничких компетенција униве-рзитетских наставника и примена инте-рактивне наставе су се показале као веома ефикасан начин у постизању бољих резултата студената“, објашњава професор доктор Пекић.

Док професорка Пекић наглашава значај интерактивних односа, професорка Дондур сматра да је ипак најважније оформити мање групе студената на друштвено-хуманистичким факултетима.

,,Модернизација може повећати квалитет образовања ако уведемо већи број наставника. Човек који предаје у амфитеатру пред 150 људи не може да модернизује своја предавња. Може само да користи микрофон. Зато је боље радити у мањим групама јер ће и рад са мањим бројем студената бити квалитетнији“, додаје професор доктор Дондур.

Закон о високошколском образовању усвојен је 2005. године и тада је званично уведена Болоња у српском образовном систему. Тада су оформљена два најважнија тела – Савет за високо образовање и Комисија за акредитацију. Комисија врши акредитацију и контролу квалитета институција високог образовања и вредновања студијских програма. Члан kapaКомисије,  професор доктор Софија Пекић Квери каже да ситуација у Србији може да се поправи увођењем принципа година за годину, то јест упис наредне године са 60ЕСПБ бодова.

,,Услов од 60ЕСПБ бодова би обезбедио компетентније студирање с обзиром на то да студент са много пренетих испита нема довољно предзнања да прати наставу на вишој години“, наглашава Пекић.

Пекић додаје да систем универзитетске наставе који омогућава преношења испита није добар. Процес учења се не одвија у току наставе већ касније, тако да студенти масовно примењују такозвано ,,одложено учење“ које је мање ефикасно.

Професор доктор Миомир Деспотовић у свом научном раду ,,Интерпретација и имплементација Болоњског процеса у Србији“ говори да су Законом о високом образовању из 2005. године студенти који су се финансирали из буџета били у обавези да остваре максималних 60ЕСПБ бодова на годишњем нивоу. Нови студијски програми, наводи даље Деспотовић, заправо су били исти као и стари с тим што је период за њихово савлађивање био знатно краћи. Ови захтеви нису могли бити реално остварени. То је изазвало серију студентских протеста ради спуштања критеријума првобитно на освојених 42ЕСПБ бода 2007.године, затим 48ЕСПБ бодова у 2008. и 54ЕСПБ бодова у 2009. Наравно, и даље има факултета који још увек обезбеђују финансирање из буџета са освојених 48ЕСПБ бодова на години.

Болоњски процес, и Закон о високом образовању, предвиђају три циклуса студирања. Основне академске студије трају три или четири године и њихов основни циљ је припрема за тржиште рада. Занимљиво је, према речима професорке Дондур да су готово све бивше социјалистичке земље задржале четворогодишње основне студије. Она наводи и да школовање студената није хармонизовано са потребама тржишта рада.

,,Ми заправо имамо стихијско студирање. Факултети настоје да упишу што више студена-та и у томе их нико не ограничава“, наглашава Дондур.

И након десет година од увођења Болоње, реформа високог dru-studenti-protestобразовања није далеко одмакла. Један од основних разлога потписивања Болоњске декларације била је тежња за европском интеграцијом и прихватањем Србије као отворене, демократске земље након више година изолације. Србија је кренула у тај подухват недовољно припремљена. Болоњски принципи захтевају шири опсег промена у целом друштву. То подразумева ста-билнију економску ситуацију и веће капацитете на тржишту рада.  Шетње студената до Немањине улице и ценкање са Министарством просвете обично ублажи критеријуме за упис наредне године, али та решења нису трајна. Уосталом то показују и студентски протести који се дешавају на годишњем нивоу и који су се толико одомаћили у нашој држави, да су готово постали ритуали.