Град Јастреба

У шумадијској котлини, на обалама реке Лепенице налази се град који својим положајем, именом и здањима сликовито приповеда историју живота на овом подневљу. На улазу у тај град пише: Добродошлу у Крагујевац.

Своју причу Крагујевац почиње у Голочелу, на извору реке Лепенице. Одатле, како је немачки путописац Феликс Куниц забележио у деветнаестом веку, Лепеница тече мирно и тромо као мали поток да би се у рано пролеће претворила у бујицу која разара мостове и плави целу околину. Те пролећне поплаве, које су данас реткост, некада су племениле земљу чинећи је преко целе године свежом и плодном. Управо на ободу тих поплава, педесетак километара од извора реке, настао је овај град који своје име дугује „крагују“, врсти јастреба који се у средњем веку користио за лов и био врло чест у овом крају.

Први познати записи о Крагујевцу датирају из петнаестог века када га турски историчари бележе као „Крагујфочу“, трг са 32 куће. Од тада, све до деветнаестог века на том тргу живе углавном турски трговци и земљопоседници од којих је околно становништво бежало ка Дрини. Током тог периода Крагујевац је постојао само на нивоу паланке која је служила искључиво као центар за трговину тог краја. Након народноослободилачких устанака и конституисања модерне српске државе, кнез Милан Обреновић га проглашава престоницом и градом који ће Србију увести у будућност. Тада Крагујевац постаје раскршће модерне историје Србије. Симболи, здања некадашњих институција, имена улица и тргова данас сведоче бурној прошлости овог града за који се може рећи да за многе ствари носи епитет „први“. На месту данашње градске Скупштине је из пера Димитрија Давидовића изашао први српски Устав 1835. године. Основане је Народно позориште са првим професионалним глумцима. Отворена је прва Гимназија, а потом и Лицеј. Код садашњег Крста је прва галерија слика отворила своја врата културној јавности већ 1820. године. Затим музеј, па и библиотека. Деветнаести век је обећавао.

Чини се као да читава Шумадија од тада стреми ка Крагујевцу. Околна села га опкољавају, а брда су нижа како му се приближавају. Спој класичног шумадијског стила оличеног у тупим, ниским кућама и урбанистичких пројеката социјализма који се издижу својом бетонском грађом над градском панорамом, указују на стално мењање и обнављање. За разлику од осталих градова у Србији, центар Крагујевца је претежно прешачка област са врло мало предузећа, те је у сваком делу дана тих и помало празан. Бројне кафане, од којих су неке попут „Палигорића“ до данас сачувале своју аутентичност окупирају ћошкове не карираним, већ увек белим стољнацима. На ободу града налази се војно – технички завод око којег је подигнут зид који данас служи окупљању градских уметника и сликању графита. Затим некадашња аутомобилска индустрија „Застава“, која је за време социјализма представљала погон и центар развоја читаве Шумадије. Са друге стране града, издиже се солитер „Ипсилон“, највиша грађевина у околини. Око њега блокови четвртастих зграда са малим терасама, а онда спомен парк Шумарице. Атмосфера је овде мирнија и тиша. Музеј од црвене цигле на чијем крову се скупљају птице зауставља калдрму и траву која до њега води. Бројни споменици страдалима у масакру Другог светског рата непомично посматрају пролазнике и упућују на сећање. Недалеко одатле, на језеру се окупљају ученици и пензионери. Једни пливају и скачу са нове скакаонице, други тихо играју шах под будним оком сунчаног сата који надзире са насипа.

Ту нестају сви трагови урбанизма и примат опет узимају ниске, тупе куће. Лепеница тече ка Баточини, потом скреће на исто и улива се у Мораву, а Крагујевац стоји на свом месту и чека наредну улогу.